@BillClinton
https://youtu.be/T_Yg6PxpTTs Hwere is the Truth about Your specific action. I would said that You are GUILTY for gopd. You asked Alija Izetbegovic for 5000 dead Moslems to attack Milosevic and deastroy Yugoslawia!?
youtube.com
Hakija Meholjić i Muhamed Filipović-Srebrenica Izdani grad (A town…
Hakija Meholjić bivši ratni šef srebreničke policije i Muhamed Filipović govore o Alijinoj izdaji Srebrenice
11:07 PM · Feb 26, 2023
xxx
Бавчарева “правна држава“
Избрисани за оне који нису упознати са проб-лемом избриса и оне који се праве да незнају о чему се ради.
“Данас у словеначкој Скупштини потврђујемо вољу Словеније за рађањем савремене државе Републике Словеније. То радимо достојанстве-но, усправно, демократски одлучно и пријате-љски до свих које води добра воља.Одлучујемо се, за више слободе, за такво уређење и статус државе, да убудуће нико не поцрвени када се упоређује са другима.
Није нам апсолутна вредност сопствена држа-ва, за нас је то нужни оквир за нормално стваралаштво у друштву европских народа.“ ( Лојзе Петерле, председник Владе Републике Словеније 25.6.1991)
“Господин“ Бавчар, – издржава вишегодишњу кзну затвора – , дао је интервју љубљ-анском ДНЕВНИКУ (прилог Објектив 16.10.2019). Реаговања на опширни а садржајно мизерни интервју била су малобројна.
Ценимо, да је већина поштених читалаца, угледног часписа, била изненађена и раз-очарана, јер у интервју није ракао ништа ново. Мањи део, његових присталица, били су видно задовољни у нади његовог брзог повратка из затвора. Али ни најзагрижен-ији Бавчаревци нису очекивали, да ће одмах за тим, исти затвореник изаћи из затво-ра и бити главни говорник на збору пред постројеном првом јединицом словенске војске у Готеници и да ће му главни слушалац бити председник државе Борут Пахор.
У интервјуу, као што се и очекивало, осуђени криминалац цело време говори да није крив за оно зашто је био осуђен, да уствари ништа слабо није учинио. Често је призивао правну државу, као да Словенија то није. Понављао је мантру оних који пишу у Дневнику у рубрици “мишљења“ из оба политичка табора осуђујући државу за једно или друго нерешено питање.
Први је интерју коментарисао Др.Растко Мочник ( ДНЕВНИК 22.10.2019) у краткој и врло оштрој оцени рада новинара који су водили разговор са осуђеником, дајући стратешку оцену “бавчсризма“ у функционисању правне државе. Питао је новинаре, да ако их занима криминал: “било би много боље и поштеније да су се посветили том државном злочину.“
Бавчарев рад и поступке оценио је као државни злочин, што је уистини и био.
Више од десет дана чекали смо на врло добру колумну младог писца Горана Воји-новића ( ДНЕВНИК– Објектив 9.11.2019 ) која свим жртвама избриса, као и поштеним грађанима Словеније, враћа наду, да ће се нешто покренути у пат положају у којем се нашао највећи број избрисаних. Да ће коначно кривци за масовни злочин на националној основи, одговарати.
У колумни са индикативним насловом “О неведности“ – О незнању, (или смо се правили да не видимо ), који сам по себи све говори. Храбро открије сву трулост друштва, које је Бавчару “енд компани“ дозволило, да са брисањем 25 671 људи, жена и деце, заустави и промени ток демократизације младе државе. Да увери колеге “нове демократе“ и Владу Словеније, као и потчињене, да дозволе да се деси масовни злочин на националној основи. Друштво је за то знало, затварало је очи пред злочином, играло је игре необавештености (неведности) и када је Петрерле у једној ТВ емисији признао да су тада тражили непријатеље и да је избрис био пакосна намера. “И када смо све то знали, морао би бивши председник владе, министри и генерални секретар за своје дело и недело одговарати, то ми нисмо хтели“.
Исто толико дуго, као претходни, чекали смо врло добар коментар професора Драгана Петровца, под насловом “зашто не смемо заборавити Бавчара“ ( ДНЕВ-НИК 25.11.2019) храбро запише:“Да колумну Горана Војновића, треба чешће читати и да колумну требе наставити.“
Истакне “…неоспорно је, да Словенија после срамног избриса није прошла кроз про-цес своје денацификације“ (Катарзу)“. Подвуче “да због садашнег стања у друшт-ву, све више се смањује могућност, да би се суочили са тим шта смо радили и шта још радимо“. Упозорава “…да многи Бавчареви идејни сапутници или извршиоци њего-вих планова су данас на сличним значајним функцијама у власти и друштву“.
На крају говори о добрим људима, што је по моме већина број Словенаца:“…тако су постојале у нсвим установама од полиције до лекара, такође мале групе људи, који су спашавали животе избрисанима. И данас постоје мале групе , чак и политичке, које се доследно супростављају злоупотреби људских права, уз њих и део цивилнога дру-штва са сличним вредностима. Постоји можда нада, да је то семе, које ће родити обилан род.“
Ту жетву и њен обилан род избрисани чекамо и искрено се надамо пуних 28 годи-на.
Али та нада се је врло брзо изјаловила, после шамара који се зове “Затвореничка балада,“ колумна професора Владе Михељака (часопис Младина 20 12.2019). Пише о говору осуђеног робијаша пред “првоборцима“ десетодневнога рата у Словенији.
До данашњих дана, немамо још аргументоване шире анализе и одговора на питање, зашто се је нама то догодило? Зашто када смо били у новој држави пуни оптимизма и ентузијазма, са вером у социјалну и правну државу, праведност и владавину права. Говорили су да је она бивша било једноумље. Зашто смо дозволили, да нас вође заведу, да добровољно сарађујемо у масовном злочину над суграђанима, позна-ницима, сарадницима и пријатељима друге националности? Покушат ћу стићи до једног од одговора. Анлиза би морала бити сагледавање са више страна – унутрашња кретања, стање у окружењу, стање у свету и утицај великих итд, да би се осветлило то зло! Мој поглед је усмерен на стање у друштву.
Др. Изток Дурјава у једном коментару на стање у друштву, закључује исти са конс-татацијом:“…треба ће закључити, да је Словенија недоношче и да нас врло брине уп-рављање са њом?“
(Дневник 30.102019)
Моји познаници, интелектуалци из Крања, када дискутујемо о мојем случају, чије се решење протеже у недоглед – још мало бит че 30 година – говоре, да не верују поли-тичарима јер су их преварили, изиграли и опљачкали, да су разочарани и обесхраб-рени и да нико од њих нема воље нити жеље, да наступи у јавним дебатама о својим проблемима а камоли да би узели једног странца у заштиту. Такво стање духа, међу људима, није редак случај.
Иначе, афирмирао се је у периоду упре доласка парламентарне демократије, када је успешно водио цивилни одбор за људска права. Савршено је владао идејом и теоријом о владавини права, о правној држави као темељу демократије. За врме “десетодневног рата“ његове полициске јединице у борбама са јединицама ЈНА биле су врло успешне, наневши јој најтеже губитке. Када је у новој демократској влади узео ресор безбедности, постао је свемогући шеф полиције.
Свестан своје моћи, одлучивао је о животу и смрти – судбинама подложника. Слава и моћ су му удариле у главу.
По завршетку “рата,“ Влада је радила нормално по Уставу, законима и прописима. Само је у пропаганди задржала ратну реторику. У медијима је нападала тзв. “велико-српску политику“.
Али Брионски споразум постао је за Владу непремостива препрека. Процес брзога
осамостаљивања био је устављен. Самосталност је била одложена за неколико наред-них година. За време дискусије у Скупштини, сећам се покојног господина Франца
Бучарја, председника Скупштине, када је изјавио, да му је подписивање Брионскога споразума био најтежи тренутак у животу. Када то изјави бивши партизан, који је три године преживео у шуми, у борбама, који је небројано пута бивао у животној опасности, био рањаван, то много говори и још више шта је значио споразум за младу државу.
Тада је осамостојитељима прискочио на помоћ, развикани и омрзнути Милошевић.
Споразумом Дрновшек – Јовић, уклања се препрека, омрзнута ЈНА – “србочетнишку армаду протерали смо за непуна три месеца“ говорили би победници.. Али то није бијо крај опасности, остали со измишљени непријатељи “србочетники.“ Којих за време “десетодневног рата“ нигде није било видети. У медијској пропаганди било их је много. Страх од тог “непријатеља“ био је велик. Зато је Влада одлучила да исте протера “милом или силом“. У реализацији тог задатка, Петерлетова влада је морала савладати две препреке:
1.- измишљени непријатељи, за време “рата“ нису се, на фронту у борбама,нигде приметили. Ни један цивил није био ухваћен наоружан и да се борио на страни ЈНА;
2.-Вишепартијски демократски систем, којег смо управо били прокламовали, усвоји-ли и почели примењивати није био диктатура или анархија. Постоје правила друшт-веног договора преточена у законе, које власт мора примењивати. Тако појединца можеш осудити и казнити када му, на суду, докажеш да је прекршио закон и учинио кривично дело. Предходно органи државе, полиција и тужилаштво, то морају докум-ентовати, као доказ да је кривично дело учињено и процес се наставља на суду итд. То би у овом случају трајало најмање 3 до 4 године. Влади се журило, да очисти земљу потенцијалне опасности, у комшилуку рат се водио.
Тада је Бавчар преузео иницијативу, одмах је заборавио све што је знао о правној држави и како она функционира, о владавини права и људским правима. Ни треп-нуо није када је изговорио чувене речи , које су омогучиле масовни злочин:“ Заборавит њихова стечена људска права“. Премијер Петерле једва је чекао, да тако утицајан човек и борац за људска права, изјави то што и сам мисли, али као добар католик не сме први то изговорити.
Методе које је Влада употребила у акцији чишћења државе од измишљеног унутра-шњег непријатеља, била је метода коју су примењивали сви тоталитарни режими у историји (НКВД, Гестапо итд). Ангажиран је цео државни апарат, пре свих МУП и Министарство за јавну управу, од врха до дна.
Жртве, измишљени непријатељи, нису били обавештени, нису знали да су осуђени, без одлуке суда, на моментално изгнанство из државе; својих станова,предузећа, болница из својих мешовитих бракова. До тог тренутка (26.2.1992) Словенија је била демократска правна држава. Тада је Владан суспендовала сопствени Устав и Конвен-цију УН о људским правима и слободама. Суспедовала је владавину права и правну државу. Какав утицај и снагу су имали “госппода“ Бавчар и Петерле, говори чињени-ца, да нити један министар или високи службеник у управи није, ради тог злочина, јавно протествовао или дао оставку!
Бавчара треба питати, када се позива на правну државу, да каже на коју мисли, да ли на ону која је функционисала до избриса 25 671 људи, жена и деце или на ону која је наставила функционисати по тако масовнем државном злочину?
Било је то прво етничко чишћење на просторима бивше заједничке државе Југосла-вије, за пример и потстрек другима, као и поуку да се злочин исплати.
“Да би се зло ширило довољно је, да добри људи ништа не ураде“ /Едмунд Бурке/
Избрисани становници били су затечени изненађени,престрашени и збуњени. Нисмо могли схватити, да се то нама догађа.Грознично смо тражили излаз. Околина је прихватила државну пропаганду, да смо сви сами криви за пакао у којем смо се нашли и за то што нам се догађа, јер нисмо хтели узети словеначко држављанство. На жалост то нам се догађа до данашњих дана. Политика је дуго припремала тај злочин, од доласка на власт! У наставку ће мо видети, да је друга страна (политике) лукаво помагала тај “историски пројект“. Средином 1991 године Скупштина је усво-јила Закон о странцима, пред тим није усвојила амандмане, који би омогућили да држављани из других република СФРЈ, који стварно живе у Словенији, запослени,
имају дозволу за рад и боравак да ако не желе прихватити држављанство Р. Словен-ије, аутоматски добивају дозволу за боравак, тј.потврди се већ важећа дозвола бора-вка. Више посланика, са левице, у току дебате упозоравало је своје колеге, шта ће се догодити ако се амандмани не прихвате – усвоје у Скупштини. Влада је тврдила пос-ланицима да није потребно амандмане усвојити, јер да не постоји таква опасност.
Демос је у Скупштини заузео чврст став у политици до Несловенац из других републ-ика али не до свих стртанаца! Тада је Скупштина Словеније преузела одговорност за последице усвојеног закона.
Министарство за унутрашње послове своју “наредбу“ о избрису спустло је са врха државе до дна, до основних Управних јединица (УЕ). Запослени, који су у бившем режиму школовани кроз вежбе “Ништа нас не сме изнемадити“ (ННП) наредбу претпостављених прихватили су без уговор. Појединци из УЕ такмичили су се, ко ће више до јучерашњих колега, познаника, другова избрисати. Брисали су целе породи-це. Цео систем деловао је усклађено. Судови су врло брзоуочили, на основу првих тужби, на основним судовима и жалбама на Врховном суду и Уставном суду, масовно кршење људских права.Судови су такође “патриотски судили“до краја деведесетих су судили на основи препоруке (наређења) одозго. Тако је Министарство за одбрану достављало на суд кратке оцене – биографије о припадницима бивше војске, коме се суди (упуство како мора бити осуђен).
Тада у Словенији није били организација тзв цивилног друштва, које би посредовале јавности сазнања о масовном злочину. Прва председница и установитељица органи-зације за заштиту људских права у Словенији, која је указала на проблем избрисан-их, морала је напустити Словенију, јер су је медији прогласили Милошевићевим човекокм.
Полиција је ловила људе на улици, уништавала важеча документа за боравак и такб-ога без докумената протеравала из државе. Десет година државна машинерија је неометано функционисала!
Резултат масовног, бруталног етничког чишћења је био поразан.Избрисано је преко 2% становника Несловенаца. Према последњој изјави МУП-а Словеније избрисано је 25 671 деце, жена и мушкараца, највише целе породице. Пре тог податка оперирало се ,на основи претходне изјаве МУП-а, са цифром од 18 305. Ценимо да и ова задња изјава МУП-аније коначна, неки говоре да је број избрисаних знатно већи. Чињеница је , да се до данашњег дана незна које су националности жртве избриса! Слободна процена, са великом вероватноћом тачности, да је око 90% српске нацио-налности. (Србија, БиХ – Реп.Српска, ЦГ и државе где живе Срби)
Уставни суд Словеније је 1999 године пресудио, на основи званичног захтева, који је био уложен 1994. година (5 година чекања) зашто? Док данас један мање важан пол-итичар не чека нити један месец, о њему се одмах одлучује или му се казна поништа-ва.
Како смо преживели масовни злочин избриса, осуђени на прогонство, како су нам погазили достојанство! Тај изненадни, страшни, подмули чин државе Словен-ије, над својим грађанима, уствари одузимање права боравка и живота, у до тог мом-ента, нашој заједничкој држави, изведен је плански организовано са синхронизова-ним акцијама више органа на свим нивоима државе.
Били смо шокирани, када смо схватили, да смо “преко ноћи“ од равноправних и слободних грађана постали странци. Странци најниже категорије једнаки онима који илегално пређу границу. Које задњи полицајац, када те случајно сретне на улици, без икакве одговорности може избацити из земље. Тада схватиш, да си гурнут у провалију,без средстава за живот, препуштен да полако тонеш у дубину мочваре, да скапаш као животиња.
Пре тог срамног чина били смо слободни поштовани и признати чланови друштва – “знани и признани“. Брисани смо сви од реда: интелектуалци, радници,деца, старци, здрави, болесни, прави и криви. Одбачени остали смо без социјалног и здравственог осигурања (иако смо до тада сви редовно плаћали у фонд социјалног и здравственог осигурања -СПИЗ), без службе, без пензије,без стана (и ако смо до тада доприносили станбеној изградњи, плаћајући у фонд за станбену изградњу), без права на социјалну помоћ. За Црвени краст или Каритас нисмо постојали. Многи смо били избачени из својих станова (442). Остали смо без уштеђевине (уништени су нам документи, без њих не можеш у банку и тд.), без цертификата у висини од 200 000 ДМ. Понижени смо заједно са породицама. Када смо потрошили оно мало средстава које смо имали, када су пријатељи и рођаци престали помагати, тражили смо било какав посао, да би са породицом преживели. Тако су доктори наука, професори официри, од најнижег до највишег чина, радили као обични неквалификовани радници –зидари, тесари, молери, каменоресци и др. Радили смо и као сезонски радници на сељачким газдин-ствима. Ђаци и студенти напустали су факултете и школе – прекидали школовање. Болесници су били отпуштани из болница, јер више нису имали здравстеног осигу-рања. Дешавло се, да тешко болесног, лежећег болесника заједно са постељом избацују из болнице, јер му је престало важити здравствено осигурање.
Остали смо одбачени, погаженог достојанства и онемогућени. Породице су се распа-дале, на жалост, по националном шиву. До краја су нас обезвредили, као да нисмо били људи!То тотално понижавање, од дојучерашњих комшија, сарадника, познани-ка и пријатеља, равно је смрти у пустињи у безнађу. Само, та смрт ће бити спора са циљем да се жртва што дуже мучи и трпи. Тако нека индијанска племена убијају велике комарце, одкину му крила и пусте их да страдају до смрти.
Многима су долазили познаници са питањем, шта још чекаш, зар ниси отишао тамо доле. Пре избриса смо их знали као добре и пристојне људе.
У времену од избриса до данас умрло је преко 6 000 жртава државног избриса. Нису дочекали правду нити да им поврате погажено достојанство. Тако је “усред бела дана“ настала ноћ црна ко катран, како рече поштени песник.Ноћ која траје, за нај-већи број избрисаних, до данашњега дана. Преко 20 000 зртава избриса није ни до данашњега дана, добило то што је Европски суд за људска права пресудио да им припада – враћен статус и добију одштету,за морално и материјално претрпљену штету!
Значајна улога медија.
Сва голгота – трагедија бројних “јужњака“ и њихових породица, на почетку, се је одвијала у птпуној “медискокј тишини.“ Тада није било “новинара истраживача,“ медији су били под потпуном медиском кокнтролом. Владајућа гарнитура, на све могуће начине , се је трудила да проблеем избрисаних сакрије од очију јавности. Говорило се је, да су то појединци, који су за свој положај у којем су се нашли, сами криви, јер нису хтели узети “великодушно понуђено држављанство.“ Нису брисани, били су само пребачени у другу картотеку, где су уписани странци. Цело време, медији су понављали тај клише, узгред поударајхући, да су избрисани они који нису веровали у младу словеначку државу јер су уствари били непријатељи исте.
Говорило се је да су то углавном, у највећем броју официри и подофицир бивше ЈНА, то су окупатори, који немају ту шта тражити, у држави коју су окупирали! (када, ко, па нек живимо ту више од 40 година?)
Тек када је Уставни суд Републике Словеније 1999. године пресудио, да је масовни избрис прутивуставан и да се избрисанима чини кривица, да им се мора вратити статус и надокнадити штета настала чином избриса је јавност коначно сазнала истину о жртвама избриса.
Хајка писаних медија постала је објективнија и смањен је интезитет писања. Елек-тронски медији наставилису истим темпом са старим манирима. Обе ТВ куће предњ-аче у пласирњу полуистаина и лажи. Наставља се дискриминизација избрисаних. Понављају се старе лажи у новом издању: да су избрисани сами криви, да су шпеку-ланти који хоће да добију велике одштете и тако се обогате на рачун држављана који масовно губе службе. Догађа се проверено завођење преко ТВ екрана, докле спикер говори о избрисанима, на екрану се појављује слика високог официра, не чује се шта говори док коментатор обавештава јавност да су избрисани, пред међународном јав-ношћу оклеветали словеначку државу. Или други трик, докле се говори о проблему избрисаних, на ТВ екрану се врти сцена како тенкови ЈНА газе постављене препре-ке, камионе или аутобусе на улицама Љубљане!
После таквих сцена, народ се са правом пита шта ти избрисани, (окупатори) хоће од нас поштених грађана? Зато и не чуди, да је о уставном закону о избрисаним изведен референдум ( и ако се зна да референдум о људским правима није дозвољено организовати,изводити). О том питању би морао одлучивати Уставни суд. Али пош-то је Председник ДЗ (Парламента) “закаснио“ да правовремено потпише захтев, Уставни суд није одлучивао! Тако је референдум изведен. Изашло је око 30% грађана; “левица“ је референдум бојкотовала и тако помогла десници. Резултат је био катастрофалан за избрисане. Наиме 95% од изашлих држављана, изјаснило се је против усвајања Уставног закона – тј. да се проблем избрисаних не реши тако како је Уставни суд одлучио.
У тако наелектрисаној атмосшери догодио се је позив из Државног збора (Парлам-ента):
“Избрисани дођите у парламент на плес свират ће вам Змаго на митраљ-ез“ (Змаго Јелинчић вођа националне странке).У ДЗ није било правог одгова и осуде те посланикове претње и провокације. Таква атмосфера, перманентног медијског притисака, етикетирања и дискриминизације, одражава се у томе, да само мали број појединаца сакупи храброст и одлучи се да јавно наступи у корист избрисаних, да захтева да се одлука Уставног суда изпоштује и проблем праведно реши!
Тадашњу атмосферу у друштву, адекватно илуструје изјава Министрице за унутраш-ње послове, госпође Кресал, да ће испоштовати одлуку Уставног Суда, макар је то коштало политичке каријере. То се и десило, изгубила је министарску каријеру, престала се бавити политиком, проблем није био решен.
Индикативне су дискусије у Државном Збору о надокнади штете избрисаним. Политика је плашила становништво, да ће одштете, које ће избрисани захтевати, бити превелике, да ће то економски ослабити државу, успорити раст животног стан-дарда и да ће цифра за исплату одштете избрисаним достићи једногодишњи друшт-вени производ државе Словеније. Поједини посланици су претеравали с висином укупне цифре која би достигла 6 до 8 милијарди евра! Да би толико морала исплат-ити Словенија избрисанима ако би хтеле испоштовати одлуку Уставног Суда Словен-ије. Медији су те лажи упорно преносили јавности и градили атмосферу да се јавност окрене против жртава избриса.
Зато се проблем решава пуних 28 година и нема изгледа да буде решен.
Однос органа власти од врха до дна, до данас се није променио. Сви државни органи, од Управне јединице у општинама до министарстава и завода су доследно и педант-но спроводили одлуку МУП-а. Сваки проблем који смо покушали решавати, у борби за голи опстанак, решаван је као кад би решавали проблем квадратуре круга. Тако боравак ниси могао добити ако ниси имао социјално осигурање. Када тржиш соци-јално осигурање, одговорили би: добићеш га ако имаш решен боравак (привремени или стални). Сваки животни проблем био је условљван неком препреком, да би ти живот био што компликованији. Да би савладали нове препреке било је потребно улагати много труда, вренмена и финансијких средстава!
Када дођеш у уред, врло нељубазно, онако са висине питали би те шта хоћемо, као да немамо право на то што тражимо. Говорили би нам да смо сами криви за стање у којем смо се нашли.
Најтеже је било сакупити одговарајућа документа да добијеш оно што тражиш. Скоро сваки пут би нашли, да неки документ фали или му истакао рок важности. Пошаље те по документ у другу државу, коме рок важности истиче за 6 месеци, нпр. да ниси судски кажњаван, не брига га да тамо бесни рат. Ако имаш срећу да прежив-иш, одобри ти визу за боравак код породице, тек када протекне једна година од зад-њег боравка. Увек неком документу протекне рок важности, па поновно мораш да идеш по важећи.
Сваке године, кад дођеш да обиђеш породицу, молиш да ти продуже боравак, шеф са тобом обави службени разговор –полициско салушање. Направи службени записник и сваке године понови се исти негативни закључак. По шефовој “слободној оцени“, да: “Пошто постоји могућност да ће мо угрозити јавни ред и мир (да се напијемо, нпр.) зато смо опасни по безбедност земље, молба се одбија.“ Нису се обазирали на то да испуњавамо све са законом прописане услове, на основу којих би нам морали одобрити боравак са породицом. Шефови су се претварали у судије и осуђују нас и наше породице.
Моје упорне молбе, за добивање дозволе за привремени боравак са породицом, реш-авали су на УЕ пуних 8 година. Главни аргумент, шефова, да ми позитивно не реше молбу била је одлука Министарства за унутрашње послове о одузимању држављан-ства Републике Словеније, којег сам стекао још давне 1975 годие. Сваки пут сам аргу-ментима доказивао, да одлука МУП-а о одузимању држављанства базирана на поли-тичком конструкту, да је измишљотина састављена од лажи и да то не сме бити њихов аргумент. Доказивао сам да испуњавам све услове, које је Закон прописао за боравак са породицом! Одговорили би да одлука МУП-а о одузимању држављанства има законску подлогу и да то што наводим морам на суду доказати. Без срама би го-ворили, да испуњавам законом прописане услове за боравак са породицом али пош-то сам опасан за јавни ред и мир као и за безбедност замље, да ми не могу угодити молби.
Наређење највишег шфа је извршено и ако је било противзаконито.
Два пута је Уставни суд Словеније одлучивао о избрисанима 1999 и 2003 године. У оба случаја одлучио је у корист избрисаних. Захтевао је да се избрисани-ма врати статус и надокнади морална и материјална штета. Политика је те одлуке игнорисала. Појединци или мање групе, када су хтели за избрисане нешто добро урадити, били би убрзо ућуткани или из политике одстарањени.
Тек када је Европски суд за људска права из Стразбоурга 2012. године, прогласио из-брисане жртвама етичног избриса и од државе Словеније захтевао, да избриса-нима врати статус, да им надокнади сву штету – моралну и материјалну, да се јавно извини и да кривци одговарају на суду, је држава почела деловати.
У имплементацији одлуке Европског суда, држава спроводи стратегију одуговлаче-ња, постављања свакојаких препрека, да што већи број избрисаних не дочека правду и материјалну одштету.То су урадили када су у Парламенту (ДЗ) усвојили два прот-ивуставна закона.
Први, Закон о променама и допуни закона о регулисању статуса држављана других
држава наследницах бивше СФРЈ у Републики Словенији – ЗУСДДД-Б (СЛ РС бр. 50/2010 од 24.7.2010 у важности од 24.7.2013.
Други, Закон о враћању одштете особама које су биле избрисане из регистра стал-нога бивања – ЗПШОИРСП (Сл.РС бр.99/2013) од 3.12.2013 у важећег од 18.6.2014 до 18.6.2017. Према одредбама тих закона жртве избриса су биле приморане савлад-ати велике и за већину несавладиве препреке. Тако су избрисани, по ЗУСДДД-Б морали, да бораве у Словенији најмње годину дана. Сами су морали обезбедити фин-ансијска средства за живот, унајмити стан (као да су неки богати туристи). То је био услов да би могли по другом, такође прутивуставном, закону тражити надокнаду претрпљене штете и враћање статуса, којег су имали пре избриса.
Тако је избрисани морао платити 190 евра таксе за молбу за привремени боравак. Трошак се повећавао, јер молбе нису могли предавати у амбасадама Републике Словеније у својим државама, већ су их морали слати у управне јединице општина, где су пре живели или намеравали да живе. Сви су морали превести своје молбе на словеначки језик и оверити их на суду, што је дуплирало трошак.
Те, Законима постављене препреке, покушало је савладати тек нешто више од 700 жртава избриса. Само ½ истих је добила позитиван одговор, тј. стекли су могућност да дођу у Словенију и уложе молбе за признавање статуса и исплату отштете. Друга пловина жртава, њих 350 , са одбијеним молбама изгубила је могућност да добије одштету одређену одлуком Европског суда, и изгубили су уложена финасијска сред-ства. Уствари били су поновно избрисани. Овог пута су словенскокј држави брисање и платили.
Према, другом неуставном Закону – ЗПШОИРСП – жртве избриса су добиле, за пре-трпљену моралну штету, за сваки месец избриса, мизерних 50 евра, што је пет пута мање од најниже социјалне помоћи коју прима словеначки држављанин. Ограничена је и висина материјалне одштете и то на износ три пута висине немате-ријалне одштете. Тако ако је жртва избриса претрпела материјалну штету у висини 100 000 евра, добила би за месец избриса 3×50 евра пута број месеци колико је био избрисан. Тако је ко је био избрисан годину дана, добио би 3x50x12 само 1.800 евра. Што је тешко кршење Устава Републике Словеније, који сваком грађанину гаранти-ра надокнаду целокупне штете коју је претрпео!
Са таким лукавим, противуставним препрекама (законима), које је испречила на путу избрисаних до припадајуће одштете, држава је постигла свој циљ. Данас је уредило статус и одштету прима само 5.375 жртава избриса или 1/5 од целокупног
броја избрисаних. Укупна сума, коју ће тих 5.375 “срећковића“ добити иноси око 25 милиона евра. Држава је отишла корак напред у своју корист, одредила је да се одш-тета исплаћује у пет годишњих рата, да се избрисани не би много брзо обогатили? Уствари, на силу раполажу са новцем који припада жртвама избриса. Пуних пет година, противправно “обрћу“ њихове паре и тако се још богате на њихов рачун.
Других 4/5 жртава избриса, више од 20 000 их је којима није решен проблем, не добивају нити 1 цент од суме која им, по одлуци Европског суда, припада! Са таким односом Репулике Словеније су поновно избрисани. Одлука највишег суда Европске уније за људска права изиграна је на непоштен и егоистични начин. Тако се спроводи одлука међународног суда, упркос томе што је држава подписала Прис-тупну погодбу са ЕУ, у којој у тачки 2 пише, да је чланица ЕУ обавезна поштовати међународно право и одлуке међународних судова – и упркос чињеници, да Словен-ија захтева од Хрватске да дословце испоштује одлуку Међународног суда о граници у Пиранском заливу.
Тако Словенија имплементира две одлуке својег Уставног суда и обавезујућу одлуку Европског суда за људска права. Свако може израчунати колико је на тај начин зарадила са 20 000 поновно брисаних, тј. колико би морала исплатити отштете, када би испунила одлуку ЕСЉП из Стразбоурга.
Проблем жртава избриса није решен! Присиљени смо да тражимо правду путем скупих адвоката и још скупљих судова ( адвокатска такса за жалбу на Врховном суду је 1000 евра, за Уставни суд исто толико а за Европски суд је 1200 евра. Ко има толи-ке паре да се носи са државом чланицом Европске уније?)
Држава је проблем закомплицирала и продубила. О томе говори писмо директорице Амнести интернешенел Словеније госпође Наташе Посел, којег је 19.3.2018 посла-ла председнику Владе Словеније, господину Миру Церару. Госпођа Посел у писму истиче, “да се је у друштву остварио погрешан утисак, да је Словенија успешно реш-ила проблем избрисаних, да је то погрешна слика, јер досадашње законодавство није успело ефикасно решити правни положај чак ни оним редким избрисаним, који данас живе у нашој држави без икаквих докумената….да избрисани ,
који живе у иностранству, па до данас , ради немогућих услова,сада због закона, којима је протекла важност, нису могли регулисати свој статус или добити адекватну надокнаду за штетунасталу кршењем људских права.“
Госпођа директорица истиче:“да су по 1.а члану ЗУСДДД деца избрисаних могла добити враћени правни статус, само под условомда су била рођена у Републики Словенији.“ Наводи пример:“ да су избрисаном, са четворо деце, дали статус и
надокнаду штете само детету рођеном у Словенији, остало троје деце, рођене у иностранству (породица је била протерана) нису имала иста права“. Даље наводи: “често се срећемо са ситуацијом, да власт престављају особе – званична лица , која су избрис припремала или га извршавали, оправдавали…такође га и “разрешавале“ а није дошло до катарзе прошлих заблуда и убеђења. Значајно је истаћи, да за избрис до сада нико није одговарао. Наш данашњи морални дуг пренеће се на морални дуг наше деце, која ће морати кроз неколико дестлећа отклањати последице избриса. Упркос позитивним сигналима Уставног суда Словеније и Европскога суда за људска права..“ Председница закључује “све то не наноси штету само избрисанима већ слаби цело словеначко друштво. Зато од Владе Републике Словеније захтевамо, да:
1.-директно, на основи међународног права, пзнате чињенице брисања (избриса) као колективног кршења људских права, Европске конвенције ољудским правима и судске праксе Европског суда за људска права, сместа – неодложно уз помоћ цивилног друштва успоставите контакт и уредите статус за све избрисане, који су тренутно без статуса у Словенији…“
2.-припреми нови свежањ статусног законодавства за индентификацију других отворених изазова избриса, припреми и омогући посебна права избрисаних на социјално сигурносном подручју (организовати ефикасан отпис дугова , решити пензионо питање). На моралном подручју (извињење, јавно обележје за успомену и опомену), уведе кривични поступак против одговорних укључујући и носиоце политичких функција за време избриса, и управно оперативно се побринути, да избрис не потоне у заборав (укључење тематике избриса у школске курикуле, форм-ирање комисије за истину и тд) формирање Документационо информативног центра о избридсанима.
3.-отпочети са поступком ратификације, већ потписане Конвенције УН о спречавању
апартидности из 1961. године.“
Ми избрисани се слажемо и прихватамо, до задњег слова, писмо Председнице АИ –
организације са великим међународним изскуством и ауторитетом.Као и са предло-женим мерама, које би морала Влада спроводити, да би проблем избрисаних био решен и последњој жртви избриса, тј. да се дословце спроведе одлука Европс-ког суда за људска права.
Република Словенија има савремен и модеран Устав.То је основни акт међусобног
комуницирања људи у држави. Усклађен је са међународним конвенцијама као и са
Конвенцијом о људским правима и слободама што му даје међународни значај. По мишљењу, нас правних лаика, са законима се конкретизују и одреде поступци реал-изације одлука оног што су одредили Устав и Међународне конвенције.Таке законе, усклађене са Уставом, треба обавезно изводити доследно и транспарентно. Не може и не сме бити аболиран нико, од врха до дна државне хијерархије, ко се у свом раду не држи слова и духа закона.
Не чуди да се је правна струка определила да проблем избрисаних “решава“ са
противуставним законима и праксом. То је уствари једини начин, могућност и пут да се не реализују одлуке Уставног и Међународног суда за људска права. На тај начин се вешто шаље порука да се на “проблему ради“ и шири се круг одговорних. Проблем се вуче у недоглед, да ће унуци плаћати за грехе предака. Зато треба што пре отпочети са имплементацијом и конкретизацијом предложеног оквирног плана решења проблема жртава избриса, што га је предложила Председница Амнестy интернационал Словеније. План изводити доследно и одлучно. Сви поступци и акције морају бити транспарентни.
Према ономе што смо доживели и што још доживљавамо, мислим да сам са искус-твене позиције доказао; да је са масовним избрисом суспендирана демократија, то јест заустављен процес демократизације друштва и усмерен у погрешном правцу – извршена бавчаризација демократије; да је Др.Изток Дурјава био у праву са својом хипотетичном тезом о карактеру државе; да је господин Петерле са изјавом на почетку своје владавине, доказао да је пут у пакао поплочан са лепим жељама и да је био слаб верник, када је водио Владу која је извршила пројект масовног изб-риса, на етичкој основи.
На прелазу из једног “режима“(система) у други одвија се закономерни процес транзиције – демократизације друштва (државе). Ако политичари искрено желе парламентарну демократију, користећи демократска средства правне државе, процес се одвија нормално по свом законитом путу. Закони се примењују, друштво се навађа на ново – законито и законитост. У таком систему законитости, не може се догодити злочин масовног избриса грађана, претпостављених а не доказаних прот-ивника (“непријатеља“). Када превлада недемократска група, “брзих личних профи-тера“ тада се игра “демократија,“ као што су се играли Петерле, Бавчар ет компани.
У задњем интервјују у Дневнику, Бавчар је доказао и потврдио, да се из трагедије масовног злочина над избрисаним словенским грађанима није ништа научио, да није ни свестан свога недела и шта је учинио жртвама избриса, својој држави и свом народу! Исто се то може рећи и за друге извршиоце избриса. Читам, што данас, скоро 30 година по несрећи избрисаних, пише “господин“ Димитрије Рупел, тада члан Владе и министар за вањске послове, (Соботна прилога Дела 28.12.2019) поку-шавајући да минимизира злочин, смањује број избрисаних, од 25 671 смањује на “двадесет хиљада држављана“? За њега 5671 жртва не постоје. Чак изјави, да је “пот-пуно невин“, и да као министар о избрису “није ништа знао“? За њга је масовни избрис“несрећни неспоразум.“
Одговорност је пребацио на Парламент и тадашњег председника Републике господ-ина Кучана. То је позната тактика ширења броја одговорних – када су сви криви, тада није крив нико! На крају без осећаја срама и пиатета до умрлог бившег председ-ника друштва избрисаних покојног Аце Тодоровића изјави да је имао корист од тога што је био избрисан.
Господин Кривиц, бивши уставни судија и једини заступник избрисаних, у комен-тару Рупелове изјаве запише (Соботна прилога Дела п.п.4.1.2020) , да Рупел Кучана пита: “дали ће променити мишљење и прихватити став, да је била победа бранилаца избрисаних незаслужена“ (на ЕСЉП)
Та вероватна победа је била на највишем суду досуђена само начелно симболично, у пракси изиграна…да Рупел, до данас није прочитао одлуку ЕСЉП о избрисанима, где су били јасно одбачени сви изговори Владе о наводно законитом поступању, које Рупел сада, 20 година касније, по првој пресуди Уставнога суда, нежениран поновио, као да не би знао читати… И затим Рупел дозволи себи најподлији потез, када је трагично преминулог првог председника Друштва избрисаних Тодоровића покушао оцрнити са прљавим инсинуацијама, да је “ваљда“ покасирао одштету од 54 000 евра. „Не за избрис нити једнога…“Завршава Кривиц свој коментар.
Они у Парламенту (ДЗ), који су заводили јавност о 8 милијарди евра, које би морала држава платити, као одштету за избрис, би врло брзо прогласили нас избрисане, да смо криви за срамоту коју је доживела држава.
Да се вратим на изглед наивну тактику ширења круга одговорних, које упорно пона-вљају кривци, одговорни за срамотни избрис. На жалост, тврдњу су прихватили и они који најстроже осуђују масовни избрис.Не чуди изјава једног од виђенијих демократа на словеначкој политичкој сцени, господина Милана Брглеза, бившег председника Државенга збора, кoји је рескирао високи положај у држави и странки, да се је јавно супроставио прадседнику своје странке и Владе, када је влада припрем-ала противуставни закон о странцима. У изјавама је осудио поступак масовног избриса и носиоце избриса и закључио, да их не могу кривично гонити јер да је превише одговорних. Тако не одговара нико. Уствари потврдио је тезу да су одговорни и са једне и са друге стране политичког пола.
Пошто злочин не застарева, Међународни суд за ратне злочине у Хагу, не суди све који суучествовали у злочину. Суд ради попринципу комане одговорности. Неће одговарати они који су извршавали команде претпостављених већ одговарају они који су издавали наређења. Зато би ментори или ментор “господина“ Бавчара морали одустати од његове рехбилитације.
Денацификација или катарза мора бити изведена доследно и ефикасно, на свим ни-воима друштва и власти. Т оје услов да се после тог чина настави процес помирења. Кривци, планери и наредбодавци морају одслужити заслужену казну и да друштво прихвати тај чин праведности као наук, да се нешто тако или слично никад више не догоди. Бит ће то дуг друштвени процес.
Тренутно, мора се зауставити процес бавчаризације демократије и настави-ти процес истинске парламентарне демократије државе и друштва. Било би добро да се формира Уред за демократизацију.
Полицију би морали очистити од старога “Бавчаревог кадра“. Морали би увести рот-ацију кадра на водећим положајима. На истом положају плицајац би могао радити 5 до 10 година. И на крају треба градити друштво освештених службеника, да се ника-да више не догоди да појединцу пришијеш измишљено кривично дело тј. да никада више не осудимо човека за дело које није урадио. Или да буде посланик осуђен за оно што је говорио и радио у Парламенту (ДЗ). То предлажем из сопственога изкуст-ва.
Мој случај је врх леденога брега, с именом избрисани. Најпре су измислили мој грех, на основи тога, одузели ми држављанство и тако ме казнили на доживотни губитак свих држављанских права и дужности. Прогласилису ме за државног непријатеља бр. 1, само зато што сам као изабрани посланеик, по националности Србин и профес-ионални војник, у првој вишестраначкој Скупштини (Парламенту) у историји Слове-није, заштићен са посланичким имунитетом, говорио и радио оно што сам осећао и мислио, да је најбоље за државу и њене грађане.
Више од 20 година чекао сам на правоснажну пресуду Окружног суда у Љубљани, који је потврдио моју претходну тврдњу, да нисам био оно што пише у одлуци МУП-а о одузимању држављанства. И ако је пресуда била јавно објављена, МУП Словеније неће да изврши ревизију своје првобитне одлуке.
У ових 28 година, избрисани смо се пробудили из шока организовали се , уз несебич-ну помоћ господина Кривица, бившег судије Уставног суда, формирали Друштво избрисаних пребивалцев Словеније (ДИПС). Касније смо формирали два друштва Ции-а (Цивилна иницијатива избрисаних) и ЗИД (Звеза избрисаних делавцев) и почели цивилну битку за рехабилитацију, повратак статуса и моралну и материјалну надокнаду штете. Обећали смо, један другоме, да ћемо се борити докле задњи избри-сани грађанин, некадашње заједничке државе не реши свој проблем, тј не буде обе-штећен и рехабилитован.
Заједнички смо почели тражити излаз, из немогуће ситуације,обраћали смо се на многе адресе, на оне који би нам могли помоћи у нашој невољи. Обраћали смо се на
појединце, виђеније политичаре и јавне личности, цивилна друштва, политичке орг-анизације до државних институција, министара, владе до Државног збора (Парлам-ента). Обраћали смо се међународним организацијама и институцијама, политичк-им партијама ОУН, ЕУ до Међународног суда за људска права.
На почетку, највише се ангажовао у пружању помоћи Хелсиншки монитор, на челу са храбрим борцем госпођом Невом Миклавчич и одбором поштених и храбрих који су вероовали у правду и правну државу, надајући се, заједно са нама, да ће нас одго-ворни чути! Помоћ су пружали и други, Мировни инштитут највише. Данас је то Амнести интернешиенел Словеније са храбром екипом на челу са директорком госпођом Наташо Посел.
Нису нам помогле много ни две одлуке Уставног суда Словеније. Политика је била немилосрдан, доследно је извршавана одлука и наређење Бавчара, Петерлета и компани.
Ништа се није мењало, можда из страха, опорунизма и чувања столица, или ради тихог и ефикасног полициског притиска? Тек када је покојни Аца Тодоровић, први председник ДИПСА, касније и ЦИИ-је,успео пробити домаћу блокаду и преко ита-лијанских цивилних организација дошао уконтакт са одличним италијанским адво-катом Сакућијем из Рима, који јепристао да бесплатно пружи помоћ свим избриса-нима, да пред Европским судом заступа избрисане (касније је на интервенцију неког из Мировног института (полиције) мени писмено отказао подршку). Успели смо на Европском суду за људска права. Таква антицивилизациска пракса државе Словеније, видне чланице ЕУ, била је осуђена.
Наивно смо веровали, да је одлука највишег Међународног суда за људска права коначна и да мора бити до задњег слова у потпуности извршена.Били смо радосни јер смо мислили да је нашим мукама коначно дошао крај. Европски суд је такву нецивилизациску праксу државе Словеније осудијо. Државу је казнило и захтевало да жртвама избриса врети оно што им је непоштено и на силу одузела – статус, надо-кнади моралну и материјалну штету, јавно се извини и да одговорне постави пред суд. Мислили смо да ће млади политичари, који немају ништа са Бавчаром, Петрле-том и компанији, старим одговорним за злочиначки избрис, поштено приступити реализацији одлуке највишег Међународног суда. Да ће једнако организовано и пед-антно имплементирати одлуку суда и жртвама вратити оно што су њихови претходници противуставо одузели.Не, наследници, као да су се плашили Бавчаре-вог духа и полициских кадрова“са искуством“, бране кривично дело претходника као да су га сами извршили.
У демократским државама се, не предузимање законских мера према извршиоцима злочина, кажњава.
Тако је данас, 28 година по масовном избрису, преко 20 000 избрисаних, дословце на почетку, јер су органи власти, са низом протвуставних закона и поступака, понов-но их избрисали.
Уствари су избрисали одлуку највишег Европског суда. У том великом броју нереше-них случајева избриса је преко 90% Срба. Казна “србочетницима“ је извршена.
Избрисани су се појединачно борили и трудили, сваки колико је имао снаге и фина-нсијских средстава, да би коначно по правном путу и правним средствима истерали правду и поновно постали равноправни грађани, како им је и пре гарантовао Устав Републике Словеније и Конвенција ољудским правима и слободама.
Ја, такође “нисам седео скрштених руку“ и чекао на милостињу,тј. да би се владајућа гарнитура, коначно сетила – освестила и почела испуњавати одлуку Уставног суда и Европског суда за људска права.Знао сам, да ако би чекао на “доброту власти“ и “не-погрешивог“ МУП-а, да би данас сигурно био на оном свету, као оних 6 до 8 хиљада сапатника, који су поумирали не дочекавши правду и да добију отети статус и одште-ту за претрпљене муке.
Обраћао сам се многим личностима, за које сам претпостављао да су у могућности да помогну у решавању случаја мог и моје породице. На почетку сам писао онима, које сам упознао за време 60 година живота и 40 –то годишњег рада у Словенији и коле-гама из Парламента. Убрзо сам разочран одустао, јер сам пет пута више писама упу-тио него што сам добио одговора.
Вероватно се је већина бојала кореспондирати самном, било је појединаца који су ме
подржавали, неки од њих су ме молили, да их не мећем на списак потпорника, пошто имају децу која су пред запошљењем или у таким службама да би јим та јавна потпора мени, њима врло штетила! Разумео сам их( ОЗНА све дозна ), искрено им хвала на моралној подршци. Људи су били преплашени, новине пишу о мени сваш-та. Не чуде ме такви поступци поштених људи.
Када би дошао, да обиђем породицу, позната “врло објективна“ новинарка Росвита Песек би на ТВ најавила долазак окупаторских генерала, који нису судски одговара-ли, због агресије ЈНА на Словенију. Затим настаје оркестриран медијски линч и траје док не напустим Словенију.То се понављало сваки пут када би дошао да обиђем породицу.
Упркос свему, сакупио сам више од 15о подписа подршке, да се мој случај реши. Међу потписницима биле су познате личност: госпођа др.соц.Споменка Хрибар ( писала је Јанезу Јанши да је рат завршио захтевајући да се мој проблем реши…није добила одговор.), господа: маг. Виктор Жакељ и др. Лев Крефт, госпође: др. Метка Менцини, Нева Миклавчич,новинарка Светлана Васовић, господа браћа новинари Мекина и други. Писма подршке приложио сам уз захтев за држављан-ство. На МУП-у су га глатко одбили.Подршка храбрих јавних личности и других грађана, за МУП не значи ништа. Бавчаризам је био врло јак, правна држава није постојала.
Почео сам писати плитичарима на положајима у администрацији. Прво сам писао министру за унутрашње послове Драготину Матету. Писмо је било јавно. Послао сам га редакцијама свих часописа, од Приморских новиц, у оба највећа часописа Дело и Дневник до мариборског Вечера и Горењског гласа из Крања. Писмо је објавио само мој крањски часопис. Зато сам им искрено захвалан. Нормално није одговорио ни министар Мате.
Писао сам свим чуварима људских права (Омдбусменима). Словенска специјалност је да за чуваре људских права постави бивше министре полиције или државне тужи-оце. Они знају како се крше односно не поштују људска права. Сваки од њих када би дошао довео би у биро своје људе, кадар који познаје. Тако школовани полицајац у уреду за заштиту људских права одлучује о жалбама грађана на колегу из бивше службе. Први заштитник људских права био је бивши министар унутрашњих посло-ва господин Иван Бизјак. Колега из Скупштине, који ми је одузео реч када сам као посланик говорио на материњем језику (тадашњи Устав ми је то дозвољавао). Примио ме је и обавили смо корактно разговор. Ипак мој проблем није био решен. Од свих њих за избрисане се је највише заузимао и помаго господин Матјаж Ханж-ек. Борио се са бирократским апаратом, писао извештаје јавно наступао али резул-тата није било. Политика је једрила на бавчаризму. Госпођа Чебашек је одговарала на моје дописе и притужбе. Конкретних резултата није било.
Госпођа Мендорфер је имала могућност да нешто конкретно уради за избрисане, да протиуставне законе и поступке пошаље на Уставни суд на оцену уставности. Па није? И на крају добро рекламиран и од грађана добро прихваћен као добар и хуман човек, гпосподин Светина, негативно је одговорио на моју молбу, да ме прими на разговор и помогне у решењу мог проблема и проблема моје породице. Вероватно на препоруку старог кадра, који га окружује ( тако га ја пред собом оправдавам). Али не разумем, да човек , који је по службеној дужности задужен за људска права и помоћ људима којима су та права кршена, не прими ни на разговор и неће помоћи човеку који га моли за помоћ. На кога ће се таки људи обраћати ако не на њега? Наставио је у маниру своје претходнице, иначе бившег државног тужиоца. Тако функционира бавчаризирана демократија.
Да би нашао било какав излаз из безизлазног положаја, обратио сам се на три, по мојој процени, врхунска правна стручњака. Сва тројица су била, некад, чланови, чак и председници Уставног суда, чланови су међународних судских институција, неки, виђени чланви екипе саветника председника државе. Један често наступа на ТВ екранима, у пози мудраца, говори о неком важном актуалном политичком пробле-му.Када сам им предочио, мој правни проблем, обећали су да ће га проучити, после тога су једноставно прекинули контакте са мном. На телефонске позиве не одговар-ају, чак иду дотле да и случајне сусрете на улици избегавају. Боје се да не кажу неш-то, што би им угрозило положај или “каријеро.“
Обраћао сам се и посланицима Европског парламента. Нити један није дао какав усмени одговор или писмом на постављена питања. Понашали су се као она три велика правника.
Данас једна од њих учи моју домовину Србију, како се поступа у модерном демократ-ском друштву, тј. каку демократију морају имати у држави, да би могли постати чла-нови Европске уније!
1.– Писмо председнику Уставног суда Републике Словеније.
Поштовани председниче господине маг.Мирославе Мозетичу,
Молим, да пре расправе на Уставном суду и одлучивању о мојој жалби, прочитате следеће:
Ја сам бивши држављан Републике Словеније, који је био грубо кажњен ( не са одлуком суда) на досмртни губитак свих права и слобода, које ужива слободан држављанин. (Одлуком МУП-аодузето ми је словеначко држављанство Сл.РС бр. 1 од 11.1.1992. године). Одмах затим, бијо сам избрисан из регистра сталнога боравка грађана Словеније, ради тога изгубио сам сва социјална, економсака, здравствена и друга права. Такође и право на пензију, коју сам заслужио радом у Републици Слове-нији.
Одлука МУП-а о одузимању држављанства је политички конструкткоји чине пет измишљотина
– лажи. Противзаконитост и флангрантно кршење Устав Републике Словеније8
1.,2.,14.,18.,21.,22. И 25.члан) и Конвенције ољудским правима и слободама (1.,3. и 6. Члан).
Држављанство ми је одузето ради тога, јер сам као делегат – посланик, изабран на првим вишестраначким изборима у историји Словеније, заступао своја убеђења и ставове као и став своје изборне базе. Кажњен сам, упркос чињеници да сам као иза-брани представник људи, заштићен са пословником о раду Скупштине, са Законом и Уставаом Републике Словеније
(39.,41. и 83. члан) као и Конвенције о људским правима и слободама (1.,9. И 10. члан).
Да су моје тврдње истините, доказује следећи став изприложене негативне одлуке МУП-а бр.213 – 17849/2007/41(1323 – 01) од 3.3.2015. године:“…ипак, на другој страни не сме се заборавити и чињеница, да су за време осамостаљења Републике Словеније, то је време, када је Словенији била потребна подршка свих држављана и држављанки, пре свих чланова тадашњег законодавнога органа, то су околности, које су дивеле до одузимању држављанства.“
Са тим су на МУП-у потврдили, да је моје кривично дело било мој говор и рад у Скупштини.
Тако сам постао једини посланик у ЕУ, који је ради тога грубо кажњен.
У Закону о општем управнем поступку, одрђен је двомесечни рок, у којем орган власти мора донети решење. Моју другу молбу за доделу држављанства, коју сам уложио 2007 била је негативно решена тек 2015. године. Са тим је МУП, противза-конито и противуставно неоправдано прекршио законски рок за 48 пута и погазио са законом и Уставом гарантована права.
Убеђен сам, да се то све самном дешава, такође и зато што сам по националности Србин (са тиме крши Устав Р. Словеније 21.,22. И 61. Члан), такође и Конвенција о људским правима (14. и 17. Члан и Протокол бр.12. члан 1)
Ради дискриминације службеника МУП-а, не добивам, са радом у Словенији, заслужену пензију, чиме се крши 50. Члан Устава Р.Словеније и Конвенција – Протокол бр.7. члан 3)
Поштовани господине председниче Уставног суда, та срамна казна траје већ пуних 25 година, ако Ви не пресечете ту агонију, трајат ће до краја мог живота!?
Јадини сам, бивши држављанин Републике Словеније, коме су кршена и гажена уставна права и Конвенција о људским правима и слободама, као и закони Репуб-лике Словеније.
На крају морам рећи, да сам у ових 25 година борбе за правду, користијо услуге три адвоата, који нису завршили тј. привели поверени им задатак до краја, да ме одбра-не. ( да приведу предмет до највише судске инстанце) и испуне са законом предвиђе-не формалности. ( да пређеш све судске инстанце да би мого обратити се на следећу вишу судску установу). Ради тога два пута нисам могао искористити право, да се обратим на Уставни суд.( сада покушавам други пут) и Европски суд за људска пра-ва. Престар сам, да би веровао, да је то случајност. Ето то се догађа човеку у европс-кој правној држави.
Поштовани господине Председниче, верујем, да је Република Словенија правна и демократска држава.
За разумевање и помоћ Вам се захваљујем.
Уставни суд је моју молбу одбацио из формалних разлога. Нисам тражио ревизију на Врховном суду у чијој пресуди дословце пише, да је одлука суда коначна и да по њој нема право жалбе.
Моје писмо нису хтели ни прочитати. На писмо нисам добио ни одговор. Председник је моментално отишао у пензију (можда је то случајност) а нова Председница, ваљда мисли да нисам њој писао, па се на то није обазирала када је доносила негативну пресуду у мом случају.
По мом мишљењу, Уставни суд се мора одазвати када види да се крше основна људска права грађанина, без обзира на формалне путеве и процедуре како су до тог сазнања дошли. Не сме бити формални разлог јачи од људског права заштићеног Уставом и међународном Конвенцијом.
2.- Писмо Предсднику Републике Словеније заокружује, и употпуњава слику случаја избрисаних и мој случај. Види се како органи власти, у ових 28 година, газе наше до-стојанство наносећи нам огромну материјално финансијску штету. Такође, види се како се понашају највиши органи власти и како комуницирају са савојим грађанима.
Предмет: Молба за помиловање, на основу 107. Члана Устава Републике Словеније.
Поштовани господине Борут Пахор
Председниче Републике Словеније
Пре 27 година, са одлуком Министарства за унутрашње послове. Одузето ми је држављанство Републике Словеније (СЛ. РС бр.1 од 11.1.1992).Отето ми је право на слободу боравка са породицом, рођацима ипријатељима у Словенији. Главни аргум-ент тешке осуде, бо је: “…био је учесник у оружаним активностима, које је Армија изводила у Словенији…и као учесник и члан команднога кадра у тој организацији је својим радом несумљиво штетио интересима Републике Словеније.“
Истога дана био сам избрисан из евиденције сталнога боравка грађана Републике Словеније, изгубивши сва права из тог положаја (социјална, економаско финансијска, здравствена, правна итд). Обесили сте ме на стуб срама, да може свака бараба да пљује у мојобраз. Још данас ме појединци, посебно у Државном збору, називају војним злочинцом? До данашњег дана полиција протвправно отвра моја писма, чак и она којадолазе из санитетских установа. На све моје притужбе, органи власт остају глухи?
Једнако велико и тешко сам материјално финанциски оштећен. Избацили су ми породицу, супругу и децу из четворособног стана! Наводно да је стан власништво Милана Аксентијевића, и ако сам стан добио за четворочлану породицу, и ако смо сви чланови породице уплаћивали у станбени фонд Републике Словеније ( ја 38 година, супруга 35, син 15 и черка 8 година).Четворособан стан вредности око 350 000 – 400 000 евра.
Не добивам пензију, коју сам са радом у Словенији зарадио. (више од 20 година је на мој рачун уплаћивано у пензиони фонд Словеније -СПИЗ), тако месечно губим до 1500 евра.
Не добивам одштету , као сви избрисани, за избрис који траје пуних 27 година!
Нисам добио делнице, које су добили сви грађани Словеније, који су 1991 живели у Словенији.
Имао сам и других великих материјално финансијских издатака, ради десетогодиш-њег одвојеног живота од породице, путовања између две државе, вађења виза као и ради сређивања статусних питања. Само сам до сад имао преко 10 000 евра судских трошкова а нисам решио нити један проблем.
Цело време сам покушавао, своје правна и материјална питања, решавати правним путем и правним средствима.
Нисам био успешан. За мене не постоје међународна Конвенција о људским правима и слободама, као ни Устав Републике Словеније.
Два пута сам тражијо поновни пријем у словеначко држављанство (17.11.2003 и 16.7.2007). Оба пута био сам понижен и одбачен, и ако сам испуњавао све са законом прописане услове. У образложењу службеник МУП-а напише, да онај који је држав-љанство изгубио по члану 26 Закона о држављанству, не може поновно добити словеначко.Не наводи члан закона који то одрђује.
Поштовани господине Председниче Републике Словеније, окружни суд у Љубљани је пресудило у моју корист и у одлуци оп.бр.ИИ П 1861/2016 је дана 17.2.2017 захтевало од јавног сервиса РТВ Љубљана да објави словеначкој јавности следеће: “За време рата у Слвенији Милан Аксентијевић је био начелник Војног округа Љубљана, 5. Војне области гарнизона Љубљана, није бијо члан Оперетивне команде 14. Корпуса ЈНА, који је изводио борбене операције ЈНА у Словенији. Против Милана Аксентијевића био је уложен захтев за истрагу због кривичног дела служења у непријатељској војсци на основу члана 370. Кривичног закона, али је касније тужилаштво одустало од прогона, суд је издао закључак о обустави прого-на.“
( Прилог одлука Окружног суда у Љубљани).
Као што видите, то је дијаметрално супротна тврдња од онога што пише у одлуци МУП-а о одузимању држављанства. То је потврда, да одлука полиције базира на неистинама које је измислила политика.
Истина је, да сам кжњен само ради тога што сам говорио и радио, као посланик, тј. делегат у Првом вишестраначком Парламенту у историји Словеније. Уосталом, били смо келеге. Добио сам тако тешку казну упркос што Устав и Конвенција о људским правима и слободама, гарантују, да посланик не сме бити кажњен за оно што говори и ради у Парламенту. То су нове чињенице и разлог за ревизију првобитне одлуке Министарства за унутрашње послове.
Молим, да МУП укине првобитну одлуку и изда нову на основу нових чињеница које су доказане у одлуци Окружнога суда у Љубљани од 17.2.2017. године.
Господине Председниче, искористио сам сва правна средства и могућности са циљем да ми се врати противзаконито одузето држављанство и материјално финанциска средства. Ако МУП, поред нових чињеница неће извршити правичне ревизије своје првобитне одлуке, на основи члана 107. Устава Републике Словеније молим да ме помилујете, да ми вратите протвуставно одузето држављанство Републике Словеније.
Убеђен сам да сам то заслужио, живећи међу вама и са вама пуних 64 година! За помоћ се Вама захваљујем и срдачно поздрављам. Потпис.
На то писмо нисам добио одговор – до данашњега дана. Надам се да ће ми одговорити, председник има велики кабинет и многе помоћнике – саветнике.
Така или слична писма пишемо заједно са супругом Аном нашим “великанима“:
председницима Државног збора, Државе, Владе. Прво писмо је супруга писала Председнику Владе покојном Јанезу Дрновшку. Веровала је у доброту и част примаоца. Надала се да ће добити одговор. Није га добила, а тако је веровала и чекала. Она више није писала. Сам сам наставио писати сваком следећем председ-нику владе.Задње писмо послао см господину Миру Церару. Ни један није се уљудио да одговори. Одговарали су службеници највише је писао неки Јерман (ваљда он води мој предмет) из Министарства за унутрашње послове. “Кадија те тужи кадија ти суди“ рече наш народ.
Надам се да ће садашњи председник Владе ово прочитати и коначно нешто учинити да се промени противуставна првобитна одлука МУП-а и заврше муке.
После 28 година чекања, био сам присиљен, да на овај начин скренем пажњу, поштеним суграђанима и држављанима, на горући проблем мој и мојих сутрпника избрисаних. На то да све Владе минимизирају проблем избрисаних, да се и даље води политика планера и извршиоца подлог масовног брисања Несловенаца, ни кривих ни дужних грађана. И даље увијено се протура неистина да смо сами криви за избрис.Нашта, после оволико година, наседају неки добри и поштени интелек-туалци питајући “Када нисте узели држављанство, зашто нисте уредили боравак и решили статус?“ Одговор је једноставан.(1) Ради тога јер нико није ни писмено ни усмено упозорио грађане да ће бити тешко кажњени ако не буду узели понуђено држављанставо (подмукло, тајно изведена акција) и (2)Како да уредимо правовре-мено боравак, када смо сви грађани имали уредна документа са адресом пребивања.
