Ослободиоци и окупатори – Befreier als Besatzer – das kennen wir in Deutschland nach 1945 !?

Mutter, wähle nicht Jugoslawien, sonst muss ich für König Peter reinrücken.

Како су Срби постали криви за то што су Словенци у Корушкој пре сто година одлучили да се припоје Аустрији

Протеклих дана је у Словенији и Аустрији обележена стогодишњица корушког плебисцита, преломнице која је деценијама утицала на северну границу некадашње државе, кројећи односе између Аустрије и Југославије, а после 1991. раздвајала службени Беч и Љубљану.

ПРОКОЦКАНА ИСТОРИЈСКА ШАНСА Плебисцит организован у Корушкој (данашња Аустрија) 10. октобра 1920. године био је један од првих таквих у свету, а према идеји америчког председника Вудроа Вилсона требало је да реши тешко питање разграничења између нетом насталих држава, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Аустрије.
Корушка је тада била подељена на две зоне, али је гласање у првој већ запечатило њену даљу судбину, јер се већина гласача одлучила за прикључење територије Аустрији. Такав резултат је био и остао шок за Словенце у матици, јер су већину у том делу некадашње Хабсбуршке монархије тада чинили корушки Словенци, те се очекивало да ће гласати за уједињење са матичним народом унутар СХС. Испоставило се, међутим, да је приличан број „аустријских“ Словенаца окренуо ћурак и без нарочитог патоса издао матицу која се уздала у присаједињење и коначно решење словеначког питања. Тако су Словенци из СХС правили рачун без крчмара, жељни окупљања свих сународника под кровом исте државе, али их је део земљака „из прека“ оставио на цедилу.
Корушки Словенци гласали су за останак, тј. прикључење Аустрији, па је тако та значајна мањина, која је заправо у тој покрајини чинила апсолутну већину, уз хомогено гласање безмало свих тамошњих Аустријанаца – дала пресудан допринос да Корушка припадне Аустрији за веке векова.
За ондашњу СХС, пре свега Словенце на тлу Словеније, то је био страшан ударац. Прокоцкана је једина, историјска шанса за уједињење словеначког народа, до тада раштрканог у три државе.

 

АСИМИЛАЦИЈА СЛОВЕНАЦА Ту није био крај егзодусу – упркос обећањима Аустрије да ће Словенцима, који су јој на тацни дали Корушку, у новој држави апсолутно поштовати њихова мањинска права, то је остало мртво слово на папиру.
Словенци у Аустрији су претежни део последњих стотинак година били дискриминисани, прогањани и асимиловани. Резултат кобне одлуке био је опомена многима у свету. Отужна судбина корушких Словенаца, кршење њихових елементарних људских права наочиглед Европе, годинама су подсећали на недостатак правне заштите мањина у савременом свету. Данас у Корушкој живи само 10 одсто оног броја Словенаца који су пре сто година гласали за или против нове државе СХС, односно Југославије. У то доба Корушка је имала 100.000 Словенаца. Асимилација их је десетковала, и статистика каже да их је остало једва десет хиљада.
Све то можда и не би била нарочита вест да се приликом овогодишње светковине нису десили нови, важни помаци. Изостала је, на пример, „победничка реторика“ националистичких кругова у Аустрији. Корушка је вазда важила за бастион остарелих нациста, па је 10. октобар традиционално обележаван војном, али и парадом „смеђекошуљаша“ којој је радо присуствовао и бивши гестаповац а потоњи шеф УН Курт Валдхајм. Овога пута, не само због пандемије ковида 19, свечаност је измештена с тргова у градску кућу у Клагенфурту (Целовец).
Први пут је уз аустријског председника био присутан и словеначки Борут Пахор, који је том приликом поменуо неиспуњена обећања Беча о питању поштовања члана 7 Аустријског државног уговора (АДП), који се тиче права словеначке мањине. С друге стране, аустријски председник Александар ван дер Белен је у свом обраћању јавности први пут с тако високог места признао да Аустрија није испунила своје обавезе из АДП и чак се извинио локалним Словенцима за вишедеценијско угњетавање, и све то на – словеначком.
Поврх свега, први пут је у аустријским медијима истакнут до сада махом прећутан податак да је значајан број Словенаца 1920. године гласао за останак Корушке у Аустрији. То би могла да буде лепа прича о суживоту и помирењу, када би била бајка, а није.

ДЕЖУРНИ КРИВЦИ У међувремену се догодило још нешто што баца мрачну сенку на описану идилу; у тражењу одговора на питање зашто Корушка није део Словеније, словеначки председник Пахор латио се давно оповргнутих аргуме-ната крајње аустријске и словеначке деснице, подсетивши на „дежурног кривца“ – Србе и Србију.
Наиме, СТА (Словеначка новинска агенција) је уочи Пахоровог пута у Клагенфурт објавила пригодан интервју са словеначким председником, а главно питање је гла-сило: „Какав је ваш став у вези са злочинима војске Краљевине СХС и југословенске управе у јужној Корушкој у доба уочи плебисцита? Сматрате ли да то треба осудити? Да ли је понашање тих окупатора пресудно утицало да се корушки Словенци на плебисциту одлуче за Аустрију?“
„Наравно да се намеће питање зашто су се Словенци тада одлучили против присаје-дињења матичном народу унутар Краљевине СХС. Сматрам да је томе много доприн-ео разлог који сте навели. Било је брутално, непримерено, често неразумно понаша-ње те војске која није ваљано ни схватала где се уопште налази, о чему се ту ради и која је на српском језику наговарала Словенце како да гласају“, набраја Пахор разло-ге зашто корушким Словенцима није ишло у главу шта то Срби хоће, нити им се допало оно што им српски војници намећу као предности гласања за СХС.
С друге стране, корушки Словенци су, подвлачи Пахор, „лакше разумели, и то мора-мо да признамо, аргументе супротне стране који су били на немачком језику, а били су им чак и ближи немачки аргументи зашто треба да остану у Аустрији; овде не гов-орим као историчар, већ покушавам да одговорим на то питање како најбоље знам и умем“.
Тако је словеначки председник у неколико реченица окренуо наглавце историјске чињенице, и српске војнике, које су у Словенији током 70 година живота у СФРЈ славили као ослободиоце Корушке – преко ноћи претворио у окупаторе, и главне кривце зашто је Словенија изгубила (аустријску) Корушку.

ПРЕКРАЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ На делу је, наравно, грубо извртање историјских чи-њеница. Није познато одакле је СТА (за коју чак и словеначки премијер Јанез Јанша тврди да „није медиј већ национална срамота“) извукла тврдње о наводним злочи-нима војске СХС у Корушкој, изузев ако се није послужила аналима великонемачке пропаганде која је пре једног века из све снаге ружила Србе и Србију како би одвра-тила корушке Словенце од гласања за СХС.
Чак и словеначки медији из тог доба извештавају искључиво о сталном терору немачких „фолксвероваца“ над словеначким живљем.

Словеначка штампа је уочи плебисцита писала да су жандари ухватили седам немач-ких агитатора опремљених ножевима, револверима и батинама, да би потом код хумберашког замка открили још 150 наоружаних Немаца. У Жихпољу су тада ухап-сили четири фолксверовца наоружана „смртоносним корбачима“. Следе питорескни описи разних злочина Немаца (како су у то доба Словенци називали Аустријанце), од паљевина, преко напада ножевима до обрачуна пиштољима… „Јесу ли икога нап-али или ранили Словенци? Није познат ниједан случај! Словенци знају само за пес-ничење или штап“, писао је тада „Словеначки народ“.
Да је до плебисцита уопште дошло, заслуга је офанзиве српске војске и словеначких добровољаца годину дана раније. Архиви памте да је маја 1919. Врховна команда српске војске послала у Словенију коњицу, пешадију и много артиљерије, уз три пука редовне војске, прекаљене у пробијању Солунског фронта. Аустрија је на својој страни имала око 10.000 војника и 50 топова, а југословенска војска 10.000 војника заједно са добровољцима – из заробљеништва ослобођеним српским војницима, 94 топа и 270 митраљеза. Команданти су били искључиво српски војници, једино је Ла-бодском одреду, који је бројао 2.000 војника и 14 топова, командовао генерал слове-начких корена Рудолф Мајстер. Корушком одреду је командовао пуковник Љубо-мир Марић са 3.200 војника и 32 топа. Ту је била и батерија српске артиљерије уз два ескадрона коњице. Језерском одреду је командовао пуковник Доброслав Миленковић са 4.200 српских војника, коњицом и 23 топа. На челу Љубељског одреда био је потпуковник Сава Трипковић. У јединицама је било распоређено и укупно 720 Словенаца са 8 топова. Јесенички одред је имао две чете пешадије, мит-раљесце и два топа; заједно: 200 војника. Током немачког напада одбрану северних граница данашње Словеније помогли су и војници хрватског пуковника Узоринца који су у Марибору преузели улогу Мајстерових чета.
Па како је могуће да је та војска, ономад дочекана у Корушкој као ослободилачка, сада, сто година касније, у новој словеначкој историографији, поништена и са места председника Словеније преквалификована у – окупаторску? И то по истом обрасцу као што се данас у Словенији третира омражена, „просрпска окупаторска ЈНА“.

РЕЗУЛТАТ ПЛЕБИСЦИТА

Чињеница је да су наведени војни успеси пали у заборав захваљујући вољи искљу-чиво словеначког народа у аустријској Корушкој, где је на основу Париске мировне конференције организован плебисцит прво у тзв. „зони А“. Већина је заокружила Аустрију. Јасно је да за тај фијаско није крива војска СХС. У том делу данас аустриј-ске Корушке су више од 70 одсто становништва чинили припадници словеначке народности, а на плебисциту је чак 22.025 гласача (59 одсто) гласало да територија остане у саставу Аустрије, док је 15.272 (41 одсто) заокружило прикључење Југосла-вији.
Мада су Словенци сами одлучили да највећи део Корушке, ослобођене у биткама у којима је пало и на стотине српских војника – припадне Аустрији, данас слове-начки уџбеници историје уче нова поколења да „Београд није одговорио на молбе Љубљане да благовремено пошаље трупе“, чиме се Србима намеће „историјски грех“ за губитак значајног дела (потенцијално словеначке) територије и трајну раздвојеност словеначког националног бића. Пребацивање на други народ сопствене кривице и неспособности властите интелигенције, просвећених Словенаца да убеде словеначке паоре с аустријске стране међе да гласају за уједињење с матиц-ом  – можда је згодно решење за актуелну словеначку власт, али је и екстремно подло.
Данашња Србија нема никаквог разлога да се око тога препире са Аустријом, с којом негује пријатељске односе. Србија ни с Аустријом, ни са Словенијом нема ни зајед-ничке границе. Утолико је бизарније што у ново доба те две суседне државе своје не-кадашње међусобице подмећу Србији као њен „историјски грех“, сада чак и злочин. При чему се не преза ни од фалсификовања историјских чињеница. А ако корушки Словенци стварно нису разумели језик српских војника, историјско искуство им је дало довољну поуку да знају шта значи живот у држави свог народа, а шта значи по-верити судбину туђину – вечитом немачком завојевачу. Ту разлику су кроз историју умели да препознају многи народи широм света који за тај циљ – живот у држави матичног народа – подносе патње и спремни су и на стравичне жртве. Попут, на пример, Јермена сада.
А шта су учинили корушки Словенци? Уместо да се одлуче за државу Јужних Слове-на и да деле усуд са словеначком браћом с друге стране Алпа, трећина њих је одбила да заокружи реч „Југославија“ на гласачком листићу. Гласали су против своје матице – и себе осудили на пропаст.

ГРОБОВИ И ОБЕЛЕЖЈА То је горка истина коју председник Словеније ни после сто година није способан да призна и објасни својим бирачима, па уместо тога опањ-кава Србе и Србију код куће и пред Аустријанцима, све како би сународницима олак-шао свој одлазак на место историјског пораза Словенаца. Такво „државничко пона-шање“ није могуће спречити, али не треба ни да се заборави. Џабе су Пахорове приче, приликом посета Београду, о „српским пријатељима“, ако му то „пријатељс-тво“ траје таман толико док пређе српску границу. То пријатељство очито није такве сорте па да се Словенија бар сети, ако већ одбија да им се поклони, српских јунака који су оставили своје кости у боју за данашњу северну словеначку границу. Палим српским војницима Словенија није подигла ниједан споменик, нема ниједног обележја, нити ико мари за њихове гробове.
С друге стране, аустријски Црни крст, организација која се брине за гроб-ове (својих) војника палих у Првом светском рату, уз сарадњу словеначк-их органа редовно приређује комеморације, док допринос Крсте Смиљан-ића, Стеве Швабића и других војсковођа који су из данашњег угла гледа-ња бранили границе Словеније а не Србије – пада у заборав. Да иронија буде већа, Словенци у знак сећања на Први светски рат последњих година радо ваде с тавана и облаче аустроугарске униформе својих предака које су нагризли мољци, и појма немају да су њихови прадедови терали аустријске и италијански војнике с тла данашње Словеније – захваљујући и српским шајкачама. На крају, некадашње ослободиоце чак и председник Словеније данас назива „окупаторима“. Заиста, срамота.

Über stasifolteropferadamlauks

I am 66 Years old and I do promote acommodations on the adriatic´s sea beaches for holiday in apartments close to the sea-close to the mediteranian beauty. I am still victim of torture in STASI-Prison 1982-1985. I never reacht Justice and satisfaction by Germany´s goverment after 30 Years ! I am fighting for the implementation of § TORTURE in Germany´s low.
Dieser Beitrag wurde unter Uncategorized veröffentlicht. Setze ein Lesezeichen auf den Permalink.

Kommentar verfassen