Ljubljanaer Tageszeitung DNEVNIK veröffentlichte am 15.12.2022 einen Artikel mit dem Titer:

FOLGE DER LÖSCHUNG / BRAND IM WOHNWAGEN

IN DEM AUSGEBRANNTEN WOHNWAGEN starb ein AUSGELÖSCHTER OBDACHLOSER

In der Nacht Dienstag zu Mittwoch starb in Ljubljana in einem ausgebrannten Wohnwa-gen ein Mensch von den Auasgelöschten. Der Mann hatte seit 1978 in Slowenien gelebt, wegen der Löschung im Jahr 1992 blieb er ohne jegliche Bürger- und Menschenrechte.

In der letzten Zeit, wegen Erschöpfung und Krankheit fristete der Obdachlose sein Dasein im Wohnwagen ohne Wasser, ohne Strom und ohne Heizung.

Der Obdachlose, der in der Nacht von Dienstag zu Mittwoch, in Ljubljana in dem Stadtteil Šiška, in seinem brennenden Wohnwagen verstarb war einer von den Ausgelöschten. Dass es sich um eine ausgelöschte Person handelte wurde im Friedensinstitut und durch Amnesty International Sloweniens festgestellt, den Organisationen die dem Herrn Rechtsbeistand und Sozialhilfe leisteten.

Die Informationen der Polizei von Ljubljana über Vorkommnis der letzten Nacht  waren karg. “Die Feuerwehr hat den Brand gelöscht und erst danach festgestellt dass sich im ausgebrannten Wohnwagen eine Leiche befindet. Brandursache ist noch nicht bekannt. Die Kriminalisten haben bis jetzt keine Anzeichen gefunden die auf eine kriminelle Brandstiftung hinweisen würden. Das Sammeln von Angaben über die Entstehung des Brandes und über die Identität der verstorbenen Person dauert an.” teilte die Polizei mit.

Da die Polizei bis jetzt die Identität des Verstorbenen nicht feststellen konnte , was für die Benachrichtigung der Angehörigen des Verstorbenen  von Wichtigkeit ist, nahm die neue NGO den Spitznamen den der Herr selbst ausgewählt hatte, während des letzten öffentlichen Auftritts der Ausgelöschten im Februar 2023: es verstarb  “Unser Freund, Pajo” teilten die mit.

Lange Jahren des Dahinexistierens

Pajo lebte in Slowenien seit 1978. volle 44 Jahre. Ende 1991, hatte er noch rechtzeitig, wie viele Ausgelöschten, um die Staatsbürgerschaft  angehalten, die beantragt. Sein Antrag wurde nie beschieden

Časopis Ljubljanski Dnevnik je 15.12.2022 objavio pod naslovom:

NASLEDSTVO IZBRISA- POŽAR U PRIKOLICI

U UPALJENOJ PRIKOLICI PREMINUO JE IZBRISANI BEZKUĆNIK

U noči između utorka i srede u Ljubljani u požaru preminuo je jedan od izbrisanih. Gospodin koji je neprekidno živeo u Sloveniji od 1978 godine radi izbrisa je 1992 ostao bez svih prava.

U poslednje vreme je, radi iznemoglosti i bolesti, bezkućnik životario u prikolici bez vode, elektrike i grejanja.

Bezkućnik, koji je noću između utorka i srede preminuo u zapaljenoj prikolici u naselju Šiška u Ljubljani, bio je jedan od izbrisanih. Da se radi o izbrisanoj osobi utvrđeno je na Mirovnom institutu i u Amnesty intrnacional Slovenije, organizacijama koje su gospodinu obezbeđivale pravnu i socijalnu pomoć.

Informacije ljubljanske policije o sinoćnom događaju bile su šture. »Vatrogasci su ugasili požar i tada utvrdili da se pokojnik nalazi u prikolici. Još se nezna uzrok požara. Za sada kriminalisti nisu našli znake koji bi govorili da bi požar izbijo radi neke kriminalne radnje. Nastavlja se prikupljanje podataka o nastanku požara i indentifikacionih podataka o preminuloj osobi« saopštila je plicija.

Pošto do sad policija nije utvrdila identitet preminuloga ( sa čime je povezano obavešta-vanje rodbine o preminulom) nevladniki su za ime preminulog, privremeno upotrebili nadimak kojeg je gospodin sam izabrao, prilikom zadnjeg javnog nastupanja izbrisanih u februaru mesecu ove godine, »Preminuo je naš prijatelj Pajo« saopštili su.

DUGE GODINE ŽIVOTARENJA

Pajo je neprekidno živeo u Sloveniji od 1978. godine, znači punih 44 godina. Krajem 1991. godine je još pravovremeno – kao i mnogi izbrisani – zatražio državljanstvo. Njegova molba nikada nije bila rešena, jer su ga februara 1992 zajedno sa još 25 671 izbrisali iz registra stalnog boravka. Zatim je svo vreme godinama životario na periferiji društva. U stanbenoj prikolici u naselju Stegne je poslednjih meseci ležao nepokretan, zavisio je od pomoći prijatelja i poznanika. Živeo je bez vode, struje i grejanja.

Status umrloga bezkućnika je preme podacima Mirovnog instituta, bio do neke mere skoro rešen. Posle višegodišnjeg napora dobio je privremeni boravak (Odlikom Evropskog suda za ljudska prava država mu je morala vratiti stalni boravak – moja primedba) Tako da taj status nije bio dovoljan , da bi na osnovi njega mogao dobivati medecinsku i socijalnu pomoć, koju bi bolestan i ostareli gospodin morao imati.

»Sa tom dozvolom za privremeni boravak Pajo nije ima pravo niti do stana,niti do nege u domu za ostarele ili nege na domu –stanu. Stanje bi mu se popravilo da je dobi stalni boravak, kojeg je pre izbrisa imao« govorili su juče o teškim – nemogućim uslovim Katarina Vučko i Maja Ladić sa Mirovnog instituta . »Država tvrdi da su popravljene krivice izbrisanima, u Stagnama živeo je izbrisani čovek, koji je bez dozvole za stalni boravak živeo i usred zime umro je u strašnim mukama u prikolici za odmor. Uprkos tome da smo se za njegov status borili punih sedam godina i da smo nadležne  upozoravali na njegov problem, smrt nismo mogli sprečiti. Jer država osnovna prava čoveka vezuje za stalni boravak građanina, istovremeno pa put do tog statusa onemogučava« upozorile su obe sagovornice. Mnogi znani izbrisani građani umrli su usled nedostatka zdravstvene pomoći kao što su Aca Todorović, Marija Učakar i Ali Beriša. Istraživači slučaja izbrisa, pravnici i humanitarne organizacije ukazuju na mnogo slučaja bezkućnika koji još žive u Sloveniji. Prilikom smrti nesretnika u požaru ukazuju, da treba njihov status što pre rešiti i sprečiti dalje slične tragedije.

ODGOVORNOST DRŽAVE

»Duboko smo potreseni zbog smrti gospodina Paje. Izbris ga nije samo obeležio već ga je nepovratno gurnuo na vrlo težak životni put, na marginu društva« izjavila je Nataša Posel direktorica Amnesty internacional Slovenije. »Mnogi smo ga lično poznavali. Njegov svakodnevni život je zavisio od pomoći i solidarnosti dobrih ljudi i nevladinih organizacija. Takođe njegov položaj bio je ovisan od neefikasnog rada odgovornih i slabih zakonskih okvira. Oni mu nisu na vreme popravili krivicu izbrisa.

Bez odgovarajućeg statusa i posledično bez odgovarajućeg osiguranja ili socijalne zaštite, pogaženog i otetog dostojanstva posle trideset godina ostaju brojni izbrisani. Tako da je danas crn dan za sve institucije koje su morale rešavati njihove probleme i položaj.«

Samo jedan dan pre tragične smrti gospodina Paje iz ruku Predsednika Repulike Boruta Pahorja državna odlikovanje primio je Igor Bavčar. Bivši ministar za unutrašnje poslove koji je planirao i usmeravao i kontrolisao proces izbrisa. (Istog dana odlikovan je i tadšnji predsednik vlade Peterle, i ministar odbrane Janša, ministri Rupel i Kacin saučesnici u zločinu izbrisa – moja primedba).

Tek smo 7. Januara 2023 saznali ko je nesretni bezkućnik Pajo i kako je bedno živeo poslednjih godina.

Dnevnikov nedeljnik OBJEKTIV   je dana 7.1.2023 objavio u Otprta stran članak:

IZBRISANI NA IVICI DRUŠTVA (izbrisani na robu družbe)

U svetlu događaja koji su se dogodili sredinom decembra, kada se je na nas obratila Policijska stanica (PP) Ljubljana Šiška sa zahtevom da im pomognemo u sakupljanju podataka sa kojima bi identifikovali žrtvu požara, koja je izgorela u industriskoj zoni Stegne, socijalni radnici Centra za socijalno pomoć Ljubljana (CSD) molimo odgovorne organe i apelujemo da momentalno preduzmu adekvatne zakonske mere koje će izbrisanima omogućiti dostojanstveni boravak i život u našoj državi. Da im sa tim omogući pristup i korišćenje svih svih javnih servisa države.

Ustvari žrtva požara bio je Zoran Tešanović. Nama stručnjacima zaposlenim na CSD Ljubljana Šiška je bio poznat.

Gospodin Zoran nije bio samo jedan od 25 000 izbrisanih. Bio je čovek, osoba sa svojim potrebama, željama, strahovima i nadanjima. Sa njim smo intezivno radili poslednjih godina, kada mu njegovo zdravstveno stanje nije više dopuštalo da se sam o sebe brine. Celo vreme  je zavisio od pomoći drugih.

Ali on nije bio stalno ovisan od pomoći drugih. Pre izbrisa Zoran je radio na ljubljanskoj pijaci, gde je imao svoj štand. Sa izbrisom  život mu se život  iz temelja promenio, isto kao i svim drugim 25 000 izbrisanim. Struka je godinama posle izbrisa došla do podataka, da je brisanje tako jako pogodilo i promenilo život izbrisanima i kod mnogih izbrisanih ustanovili smo tj. identifikovali smo posttraumatski stresni sindrom. Posledica izbrisa bila je socijalna izključenost izbrisanog pojedinca iz društvenog života: Slovenija je sa samo jednim potezom izbrisa gurnula pojedinca, kao i njihove porodice, na ivicu društva, i time grubo i kardinalno uticala na njihovu sudbinu.

Pored Zoranovih prijatelja CSD Ljubljana Šiška u saradnji sa Mirovnim institutom, Slovenskom filantropijom, ambulantom sa savetovalištem za osobe bez zdravstvenog osiguranja pro bono, Crvenim krstom i Karitasom, društvom za pomoć i samopomoć bezkućnika Kraljevi ulice kao i gradskom opštinom Ljubljana pokušali smo gospodinu olakšati težak život na periferiji društva u Ljubljani. Zajedničkim snagam smo donekle sanirali prikolicu u kojoj je živeo zadnjih godina njegovog teškog života. Streha je prokišnjavala, pa smo na strehu prikolice položili polovinil. Izolirali smo pojedine delove dotrajale prikolice. Elektriku nije imao! Telefon je punio u lokalu preko puta. Dobrovoljci Slovenske filantropije su mu dnevno donosili hranu. Ponekad bi sam na plinskom rešou skuhao čaj, neku supu ili kakve makarone. Sa istim rešojem se zimi grejeo. Zimi smo mu sa svih strana donosili gardarobu, obuću, ćebad. Temperatura zimi je bila u prikolici kao ona i napolju, a leti preko dana u njoj nije mogao izdržati, bilo je kao u paklu. Zoran je teško hodao, tako da je pešačijo uz pomoć četvorokrakih štaka. Naučio je da spretno ulazi ii izlazi iz prikolice. Tu veštinu je vrlo brzo naučio. I to mu je uvek bez ičije pomoći uspevalo!

Leti je sedeo u hladu lipe, koja se nalazila prekoputa prikolice. Zahvaljivao se je Bogu što je autput prolazio uz samu prikolicu, tako da su prolazeći automobili brzom vožnjom toliko pokretali vazduh, da ga je to hladilo. Da, Zoran je poslednje godine proživeo na periferiji Ljubljane uz samu ljubljansku obilaznicu – autoput. Kakva simbolika, tamo na periferiji društva gde je kao izbrisani i pripadao, živeo je praktično sam obezpravljen, bez ikakve mogućnosti, bez dostojanstva. I ako se je oko Zorana okupilo nekoliko vladinih kao i nevladinih, državnih i lokalnih organizacija nismo uspeli sprečiti da ne živi u bedi kao i to da je celo vreme nad nama, visilo kao senka nad glavom pitanje – šta ako nekada, kada se Zoran bude grejao nešto u prikolici upali? Šta ako Zoran u prikolici izgori? I desilo se tačno to čega smo se svi koji smo sa Zoranom radili najviše bojali. Bio je to crni dan za sve nas. Tog dana smo se međusobno zvali, ali reči nismo imali. Kraj telefona smo ćutali i sa ćutnjom sve rekli.

Pitamo se kooliko Zorana nas socijalne radnijke još čeka tamo napolju na periferiji? To za nas nisu samo brojke. Za nas su to ljudi, ljudi sa kojima imamo ljudske kontakte i odnose. Socijalni rad je struka, koja bazira na međuljudskim odnosima. Bez međusobnih odnosa nema ni socijalnog rada. Socijalni radnici smo dužni pratiti i poštovati kodeks etičnih načela u socijalnoj zaštiti. Ona nas obavezuje na odgovornost do društva. Socijalni radnici i radnice smo u skladu sa svojom profesionalnom etikom dužni boriti se protiv nepravilnos-ti i društvenoj nejednakosti pogotovu kada su u pitanji najranjljiviji pojedinci ili grupe.

Mi socijalni radnici u našem imenu i u imenu svih izbrisanih, u imenu Zorana Tešanovića upućujemo apel, i tražimo od države,da u najkraćem vremenskom periodu usvoji zakone i druge mehanizme koji će rešiti pitanje statusa izbrisanih pojedinaca i na taj način im omo-gućiti  pristup do svih njenih javnih servisa – socijalnog i zdravstvenog osiguranja, jer im to pripada.

Anja Tekavčić, socijalna radnica, zaposlena u Centru za socijalni radLjubljana.

Evo kako funkcionira pravna država, vidna članica Evropske unije. Siguran sam da ova mlada, pametna i hrabra socijalna radnica i članovi svih organizacija civilnih i državnih su o tom slučaju nemoćnog čoveka, koji živi u nemogućim uslovima, o tome izveštavali svoje predpostavljene i ovi po vertikali napred, to je moralo doći do čuvara ljudskih prava, do gradonačelnika i šefa države Pahora.

Ovde državni tužilac mora da pokrene istragu i da se nađe krivac. Bogata zemlja, najbo-gatiji grad, a u njoj a umiru bespomoćni ljudi u najtežim mukama. I policija mora da odgovara što jadniku nisu dali stalni boravak, kako je bio odlučio Evropski sud za ljudska prava – što nije izvršene odluka najvišeg suda EU za ljudska prava – PACTA SUNT SERVANDA.

Država, njeni organi do sada nisu reagovali; šta nas briga, izbrisani su nisu naši državljani. Nije reagovala ni matična država Srbija, ni njena ambasada i ona je dužna po sopstvenom Ustavu da reaguje, da postavi zvaničan zahtev Republiki Sloveniji, jer taj beskućnik je došao iz nečije kuće!

Svuda ima dobrih i poštenih ljudi i onih drugih – slabih. U Sloveniji je, na poslednjim izborima, došla na vlast garnitura mladih, neopterećenih političara organizovanih u pokret Sloboda. Dobili smo i dve političarke koje su zauzele dominantne položaje u vlasti. Prvi put u istoriji slovenački parlament –  Državni zbor, vodi žena i takođe prvi put u istoriji društva Predsednica države je žena. Obe su javno osudile zločin izbrisa. Tako je Predsednica DZ gospođa Urška Klokočovnik Zupančič , pametna i hrabra žena, na dan izbrisanih u govoru na početaku rada Parlamanta, na dan izbrisanih, izrazila duboko žaljenje, da je država pre 31 godinu izvršila zločin etičkoga izbrisa nad 25 671 građaninom Slovenije, poreklom iz bivših republika zajedničke države SFR Jugoslavije. Tako su, dok je govorila, poslanici Janšine stranke SDS u znak protesta napustili salu Parlamenta. Interesntno, uveče na dnevniku znana voditeljica emisije Odmevi Rosvita Pesek – pregled dnenih događanja, inače Janšina simpatizerka je izjavila da je Predsednica Parlamenta sa svojim govorom u parlamantu isterala iz sale članove stranke SDS. Obrnula istinu naglavačke. Isto tako simptomatično je i to da nigde u nijednom mediju – novinama nemožete pročitati šta je to gospodja Predsednica DZ govorila. To je odraz bolesti društva koja u slučaju izbrisanih traje punih trideset jednu godinu. Nova garnitura vladajućih iz stranke Sloboda ovakim radom i javnim nastupom pružaju nadu na dolazak boljih dana. Govore da nisu svi nacionalistički idioti i da će se stanje i odnos društva do zločinačkog izbrisa popraviti.

Ja kao nepopravljivi optimista i čovek koji je ubeđen da su većina ljudi u Sloveniji dobri i dobronamerni, verujem da će konačno i oni u društvu preovladati. Zato ne pristajem i ne dozvoljavam da sam naivini Čefur, kada sam poverovao u nadolazeću demokratizaciju zemlje, na prihvatanje koncepta vladavine prava i funkcionisanje pravne države, na zaštiti ljudskih prava i sloboda, na ljudsko dostojanstvo kao temelja te i takve države. Ne pristajem, da sam bio naivan kada sam u Skupštini Slovenije, kao izabrani poslanik zaštićen Ustavom i Konvencijom o ljudskim pravima i slobodama, slobodno govorio i branio jedinu pravu ideju, koja bi zaštitila interese svih naroda, ako očuvamo zajedničku državu kao Konfederaciju bratskih naroda. Nisam mogao ni u snu zamisliti da ću za to biti kažnjen najstrašnijom kaznom izgnastvom iz društva – gubljenjem državljanstva i svih prinadležnosti koje uz to pripadaju – biti doslovce izbrisan.

x

Odlučio sam se da se borim, preko sudova, kpoji su uglavnom pod uticajem vladajuće politike (od 10 sudskih rasprava dobio sam samo jedan spor) do apela pojedincima. Tako izuzev, javnog pisma gospođe Spomenke Hribar, svi napisi u sredstvima javnog informisanja su bili  negativni, napadni, osuđujući. Posle njenog nastupa bilo je 10 javnih komentara u dnevnim časopisima od tog broja 9 je bilo pozitivnih i samo jedan je bio negativan.

Ali reakcije »pravne države« i njenih organa nije bilo, jer nigde u zakonima ne piše da ako se istina na sudu dokaže, da se nepravilna odluka organa države, koja bazira na lažima mora ispraviti. Pošto nema takvog zakona i takog državnog organa, moja istina je javna ali bez uticaja na laži države. Te laži ostaju kao da istina nije izašla na svetlost dana!

Ja sam javno rehabilitovan ali kazna ostaje nepromenjena sa svim njenim negativnim posledicama.

Nemam državljanstva i prava na javni život u zemlji u kojoj živim, nemam penzije iz zemlje u kojoj sam proveo ceo radni vek i više od 20 godina uplaćivao u slovanački fond penzion-og osiguranja, nisam mogao da nadoknadim moralnu i materijalnu štetu koja mi je učinje-na u ovih 31 godinu života u nepravdama i sa pogaženim dostojanstvom…

Meni ostaje da se borim i dalje na isti način. Smatram da su sada sazreli uslovi da se »odmrzne proces demokratizacije države« i neko (nova Vlada) pokrene proces »vraćanja u okvire pravne države i vladavibne prava« u državi Slovenij,ugledfnoj članici Evropske unije. »Borba za resnico in pravico se nadaljuje« probudite se dobri ljudi Slovenije i EU!