Милан Аксентијевић генералмајор

Заборављен исрпски јунаци: Швабић Николе СТЕВАН -официр, рођен 01.11.1865 у селу Божурњa код Тополе – Крагујевац, Србија

V>ž Slavić (alias Rulolf Maister)

У првом светском рату, 1913. године као командант пука у борбама у долини реке Мораве био је ранјен и заробљен. У заробљеништву је био у околини Салзбурга где је остао до краја рата – 4.новембра 1918. године.

По завршетку рата када се враћао из заробљеништва са 470 официра и 300 војника зауставили су га 5. новембра 1918. на љубљанској железничкој станици и ЗАМОЛИЛИ да им ПОМОГНЕ у одбрани Љубљане и сређивању стања у Словенији. Швабић у својим сећањима на моменте који су одлучујуће утицали на њега да се одлучи да остане и помогне каже: „На Љубљанској железничкој станици ври као у кошници. Многобројни возови препуни војника бивше Аустроугарске војске у повратку са италијанског фронта закрчили су станицу. Ми онако ненаоружани упадосмо у ту гомилу наоружаних, разузданих, обезглављених и на свако зло спремних бивших војника који су се без икаквог реда враћали са фронта и успут пљачкали и отимали све на шта су налетели журећи да што пре стигну својом кућама. Најкраће речено, био је хаос, расуло и без-влашће. Власт није имала снаге да заведе ред.“ Швабић даље наводи: „Знајући да је Љубљана била стратегијска основица и центар из кога се снабдевала аустријска војска на италијанском фронту, проценио сам да у њој мора бити смештен огроман ратни материјал којег је требало сачувати за нашу државу, као и да се благовремено запоседне Љубљана, њена област и Трбовље ( чувени рудници угља ) и да се све то сачува од Италијана који сау наступали за раст-уреном аустријском војском.“

Зато је пристао да остане заједно са својим официрима и војском и ставио се на располагање Народној влади Словеније и Народном вијећу у Загребу. О томе он пише: „За трен ока сам одлучио да са свим официрима и војницима останемо у Љубљани, да заведем ред и мир и да сачувамо све оно што је било изложено опасности да пређе у туђе руке. Онако изнемогли. измучени и изгладнели остали смо да помогнемо стваранју Кралјевине, Срба и Словенаца. Официри и војници су са паж-њом и одушевљењем саслушали моју одлуку.“

На вуше места Швабић истиче да су му свбакодневно пристизали и добровољно приступали војници и старешине из заробљеништва из разних логора Аустрије, иако су могли једноставно да продуже пут својим кућама. Они су сматрали да је њихова патриотска дужћност да остану и помогну колико могу. Нису хтели да буду нови „Бранковићи“. Швабић је постао командант српске војске у Љубљани и деловао је у име АНТАНТЕ. Од српских официра и војника – бивших заробљеника формирао је 26 пешадијски пук, јачине око 2000 људи. У саставу су била два пешадијска батаљона, коњички ескадрон, две топовске батерије и митраљеска чета.

С том јединицом је одржавао ред и мир у Љубљани и у индустријским градовима. Разоружавао је распуштену и разуларену аустро-угарску војску. На свим правцима где су Талијани наступали организовао је даљинско извиђање и осматрање. На тај начин је контролисао нјихово насатупанје док су полако без отпора заузимали словеначку територију и дошли до пред саму Љубљану. Самостално је одлучио да се са расположивим снагама супростави даљем надирању Талијана, иако га је Председник Нарддне Владе Погачник наговарао да то не чини, сматрајући да српске снаге нису довољно јаке да зауставе Талијане и да зато могу бити велике жртве међу локалним становништвом. Швабић је 9. новембра 1918 са једним пешадијским батаљоном и једном митраљеском четом заузео положаје на линији Верд – Расковец ( кота 656 ) – Пекел ( Јеринов грич ) – Заплана.

Претходно је 7. новембра уредио да у састав снага за одбрану Љубљане уђу комплет-не аустро-угарске јединице које су се затекле у Љубљани. Ро су биле : Чехословачка легија ( јачине око једне пешадијске бригаде ) и 4. Босанско – Хер-цеговачка регимента ( јачине пешадијског пука ). То су биле снаге за непосредну од-брану града, за извођење активних дејстава и прихват снага са прве борбене линије.

Они историчари, који злонамерно истичу да је пред талијане, пред талијанску дивизију Лулиуса Латина изашао са 300 војника и пар митраљеза подцењују и вређају како талијакску војску и њену обавештајну службу, тако и организатора одбране и генијалног официра – стратега, који је у датом тренутку користио расположиве снаге и средства на најбољи могући начин преузимајући на себе велику историјску и војничку одговорност ако би дошло до најгорег сценарија – до реата између две државе видне чланице Антанте.

Подпуковник Швабић је на себе преузео одговорност за ту смелу војничку операцију. Када му је генерал Иштвановић, представник Привремене владе СХС из Загреба рекао у Љубљани да нема право да наступа у име АНТАНТЕ, пошто нема за то нема писменог овлаштења. Швабић ке одговорио да ноту Талијанима он подписује и да ће лично за то и одговарати. Злонамерно се прећуткује чињеница да је талијанска дивизија која је под командом Јулиуса Латина лукаво наступала за разбијеном аустро-угарском војском у Љубљани налетела на снаге јачине око једне дивизије које су сачињавале Српско – босанско -херцеговачко – чехословачке снаге са великим ратним искуством и ореолом одличних ратника.

Реапективне снаге да би Љубљану освојили би Талијани према грубим проценама и тада важећим нормама одвојити снаге јачине три дивизије ( једне армије ). Такође је веома значајно истаћи чињеницу да Талијани нису дочекали крај рата на реци Сочи, већ дубоко на својој територији на реци Пијави у дубокој дефанзиви, спремни и на даља повлачења. Чињеница је да су им Трст и Љубљана били ратни циљеви које у крвавим трогодишњим борбама нису достигли, а камоли заузели. Рат је однео на милионе људских живота и направио огромна ратна разарања, па је зато да у народу буде крајње непопуларан, и на крају, чињеница да су за противника имали једног од својих савезника био би преседан да на крају ратујеш са својим савезником са којим си се до јуче борио раме уз раме.

Те чињенице су натерале Талијана да одустану од намере да своје ратне циљеве реализују у време када је завладао мир у искрвављеној Европи и у време интензивних преговора о миру и одређивању нових граница. На крају су Талијани покушавали да на другим правцима заобиђу главне снаге у Љубљани и пробију се што дубље у територију Словеније. Познати су њихови неуспели покушаји да оклопним возом продру правцем Горица – Бохињска Бистрица – Јесенице где су их Швабићеви истурени извиђачки одреди уз помоћ мештана и других родољуба увек борбом заустављали и враћали на полазне положаје. Талијани сутакоже безуспешно покушали да продру правцем Трбиж – Крањска Гора – Јесенице, где су их сачекали истурени Швабићеви одреди и словеначке патроле и борбом их враћали назад.

Све је то потпуковник Швабић био предвидео и о томе у својим мењмоарима каже: „Појединим војничким саставима сам затворио и обезбедио све правце који водер од Италије према Словенији, где сам организовао даљинско и близинско извиђање.“ Величина јединице је зависила од капацитета правца. И те изгубљене битке на помоћним правцима биле су један од разлога зашто су Талијани одустали од борбе за Љубљану.

Потпуковник Швабић је 13. новембра 1918 имао последњу прилику да одустане од своје намере: „Био сам много слабији од Талијана, али сам много полагао на морал својих официра и војника који су мио сваког тренутка испоља-вали своју готовост да ће се са Талијанима понети.“ да борбом спречи продор Талијана у Љубљану – престоницу младе државе у формирању и да тако скине са себе одговорност. Наиме, код њега је у Домобранску касарну дошао Председник Дежелне Владе Погачник ( а могао га је једноставно позвати на седницх Владе ) и саопштио намеру Владе да без борбе дозволе улазак Талијана у Љубљану, да им обезбеде смештрај у једној касарни, да ће влада прогласом позвати народ на мир и разумевање за такав поступак. Да је боље да сачекају резултате Париске Мировне конференције него да се туку са Талијанима.Погачник је био истакао да сматра да је Швабићева јединица релативно мала и недовољна да од јаких талијанских снага одбрани Љубљану. Погачник се бојао да ће ако дође доборбе град бити разрушен и да код цивилног становништва може доћи до непотребних великих жртава.

Швабић му је, како пише, на растанку рекао: „Господине председниче, немојте издавати никакве објаве. Ја Вам гарантујем да до сутра до подне Талија-ни неће ући у Љубљану. Сутра у подне ја ћу доћи и саопштити Вама шта сам решио да урадим.“ Даље наставља: „У ноћи између 13. и 14. новем,бра размишљао сам шта да радим, ( био је свестан да је остао сам, извршио је припрему команде и јединица ) и на крају сам се одлучио да Талијанима оружјем забраним улазак у Љубљану и даље.“ О својој одлуци је прво обавестио генерала Симовића кога је Врховна команда била поставила као свог представника код Народног већа у Загребу. После телефонске консултације договорили су се да потпуковник Швабић прво упути ноту талијанском команданту у Логатцу Јулиусу Латину. Такође су продискутовали садржај ноте и до-говорили се да је Швабић напише. Симовић се сложио са одлуком потпуковника Швабића да се Талијанима не дозволи улазак у Љубљану. Предпостављам да је Симовић обавестио Врховну команду српске војске о намерама потпуковника Шва-бића и да је добио прећутно одобрење. Знало се ко ће бити кривац ако акција не успе!

Швабић је ноту написао, а на талијански је превео потпуковник Улмански ( један од представника Народног Већа изЗагреба у Љубљани ).

Нота је гласила:

„Војска краљевине Србије у име АНТАНТЕ запосела је Област Љубљане. Имам наређење да спречим сваки улазак савезничким талијанским трупама у запоседнуту Област. Бићењ ми врло непријатно ако у циљу извршења наређења будем морао употребити оружје за шта имам овлашћење. Ако би морало доћи до проливања савезничке крви Српска војска скида са себе сваку одговорност. Молим команданта да нареди да се савезничка талијанска војска заустави на вододелницирека Соче и Саве док Краљевска Сртпска влада ово питање не регулише са Краљевском Италијанском владом.

Командант Српских трупа у Словеначкој

потпуковник Стеван Швабић с.р. ( својеручно* )

Швабић је упозоравајућом и врло конкретном нотом талијанском команданту дивизије генералу Јулиусу Латину показао да је не само одличан војник и стратег, већ да је префињен и добар дипломата. Ретко су се у историји ратова дешавало да командант једне стране пре сукоба упозори противника и да тако избегне сукоб са несагледивим последицама. Оштро и јасно војничким речником ставио је до знања да не блефира и да озбиљно намерава да војном акцијом, спречи даље напредовање Талијана и њихов улазак у убљану. Истовремено је уљудно и сависоким поштовањем савезничке војске бираним речима упозорио: „Молим Команданта да изда наређење својим јединицама да се талијанска војска заустави на вододелници Соче и Саве.“

То је линија која је била одрешена Лондонским споразумом у преговорима када је Италија приступала АНТАНТИ. Он је довољно одлучно рекао да ће у спротном доћи до оружаног сукоба. Са дужним поштовањењм наводи на закључак да је то једина могуђност да до сукоба између две савезничке војске не дође. Швабић је уручење Ноте поверио инжењеријском капетану Милану Нешићу, професору Универзитета у Београду. Његов задатак је био да нађе команданта талијанске дивизије и да му исту уручи и усмено га обавести да његов командант потпуковник Швабић озбиљно намерава да на сваки начин оружјем спречио напредовање талијанске војске.

Капетан Нешић је добио упутствои овлашћење да као представник савезничке војске преговара са Талијанским командантом и да се понаша и поступа као домаћин у својој земљи – Новој Краљевини Срба, Хрвата и Словенацха ( СХС ). Представнику савезничке војске укаже и на проблеме које јена путу уочио и да заџтева да се исти отклоне. Достојанствено и одлучно понашанје и пријатељски а одлучан захтев је једино примеран у оваквој ситуацији. Тако се капетан Нешић и понашао. Кад се вратио у рапорту своме команданту измешу осталог саопштио да је командант талијанске дивизије пристао на захтев српске стране, да је зауставио напредовање својих јединица, а да ће се повући на предвиђену вододелницу Соча – Сава, када добије одобрење својег генералштаба који се налази у Трсту. Швабић је захтевао и постигао да се Талијани не понашају према словеначком становништву као окупато-ри већ као савезничка војска, да словеначко становништво на својим кућама. уместо талијанске заставе, постави тробојнице, заставе државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и да објекте које су реквирирали врате власницима и надокнаде им учињену штету. 4. Омогућио сам најбржењ одправљање разоружаних војника у нАустрију и Мађар-ску и зашчишћавање железничких станица и пруга да неби било загушивања. На Љубљанској железничкој станици поред осталих овај посао су вршили моја два вредна, енергична, умешна и ваљана официра у то: господин Михаило Кујунџић, сада подпредседник Народне Скупштине Србије и господин Данило Трифунац, учитељ. Онми су даноноћно бдилчи да се овај важан посао одвија како треба. Еима су помагали известан број ванредних словеначких официра, међу којима се својом ревношћу нарочито истицао један растом омањи потпуковник чијег се имена нажалост не сећам

5. Omogućio sam rad i zaveo red u rudniku Trbovlјe. U ovom rudniku u kojem je tada, koliko se sećam, bilo oko pet hnlјada rudara. Uputio sam jednu četu pod komandom vrednog i energičnog kapetana r. Ilije Panića. koji je svojom strogošću, pravičnošću i umešnošću uspeo da radnici u miru i redu produže rad.
6. Pojedinim vojničkim delovima, zatvorio sam i obezbedio sve pravce koji vode od Italije ka Sloveniji i na ovim pravcima uveo dalјno i blisko izviđanje.“
O svemu tome govore napisi u novinama toga vremena. Tako je u novinama „Slovenski narod“ na desetogodišnjicu dolaska potpukovnika Švabića, njegovih oficira i vojnika kada su se emocije umnrile i kada se moglo govoriti na osnovu činjenica, dr. Atojz Kokalј pnše između ostalog: „Onda je nebo imalo milosti za zasleplјenn Slovenski narod i poslalo mu anđela spasioca. Anđeli spasioci su bilp srpski oficiri – junaci i srpski vojnnci – sokoli. koje je sudbina baš tada oslobodila višegodišnjeg ropstva. Ovi momci – junaci na putu iz ropstva, zaustavili su se u Ljublјani, iako su bili godinama odvojeni od svoje Otadžbine, nisu žurili svojim porušenim domovima. Ostali su u našoj sredini i dobrovolјno uzeli na svoja leđa izvršenje onih zzadataka koje bi morali mi sami obaviti. Na čelu tih junaka je potpukovnik gospodnn Stevan Švabić, čije će ime ostatn zlatnim slovima zapisano u analima naše istorije. Potpukovnik Švabić je kod nas preuzeo tešku službu javne bezbednosti. Pored naših požrtvovanih železničara, mi moramo biti najviše zahvalni njemu i njegovim junacima, što tals vojske u povlačenju nije porušio naše gradove, varošice. sela i žitna polјa. I ne samo to. Odmah iza vojnika koji su se povlačili bili su neprnJatelјi koji su se nalazili nekoliko kilometara preko takozvane Demarkacione linije. Bilo je pitanje samo nekoliko dana, možda nekoliko sati, pa da se u Ljublјani pojave sinovi Apenina. Ko nas je poštedeo od ovako velike nesreće? Ko je bio naš anđeo spasilac?
To je bio konjički potpukovnik Stevan Švabić sa svoJin Junacima! Dok smo mi Slovencp spavali. on je nad nama bdio. Sakupio je svoje junake. toplo ih Je pozdravio i hitao prema „pobediocu“ da mu sa kartom u ruci da nekoliko drugačiJih uputstava. Ovu svoJu nameru je i izvršio. Upućen na Jedan veoma Jasan način od strane potpukovnnka Švabnća, „pobednik“ je iako nerado uvideo da Je prešao preko demarkacione liniJe i bio Je prisilјen da se na nju vratn. Ovaj istoriJski događaj je bio vrlo dramatičan!
Potpukovnik Švabić se posle ove akcije, koja je bila krunisana potpunnm uspehom, vratio u Ljublјanu i Jedino njemu i njegovim junacima msvkemo biti zahvalni što nismo dobili nepozvane goste kojih se ne bi tako brzo, a možda ni nikada oslobodili. Ljublјana Švabiću duguje neopisivu zahvalnost.“
Podžupan Ljublјane gospodin dr. Ivan Stanovnik je 23. Avgusta 1923. godine obavestio potpukovnnka Švabića da je ulica pored konjičke kasarne u Ljublјani dobila po njemu ime – Švabnćeva ulica.
Na kraju svog nappsa, na desetogodišnjicu dolaska u Ljublјanu, Švabnć skromno zaklјučuJe: „Sve ove pohvale koje su Slovenci uputili meni takođe prnpadaju i vama. Isto tako zaslužuju pohvalu i narodno priznanje p ona gospoda oficpri i činovnici braća Slovenci koJi su tada zajedno sa nama radili i pomagali da se stvori naša današnja domovina Kralјevina SHO‘
Svi oni, koji su prepoznali istoriJski trenutak u kojem je nastajala nova država, formirao se narod, količile granice. svi kojn su učestvovali dajući pri tome maksimalan doprinos za realizaciju

5 učinšš više nego što se moglo očekivati. Srbi su preduzeli odlučan korak protnv Italijana uprkos tome da je moglo doći do rata između Srbnje i Italnje. a u prvom redu za spas i sreću nas Hrvata i Slovenaca. Brat Srbnn toliko voln Hrvata i Slovenca i pomaže nam nako bn morao ponovo da ratuje n krv prolnva za oslobođenje svoje braće.“
Predsednik Pokrajnnske Vlade gospodin dr. Brejc je 5. 11. 1919. poslao telegram sledeće sadržnne: „Pokrajnkska Vlada se na dan proslave godpšnjice našeg oslobođenja seća i zahvaguje Vam za vaše velnke zasluge u održavanju reda i mira u prvnm dannma slobode. Slovenskn vojnncn su uzimaln za primer Vašu Junačku žrtvu. Kratko vreme koJe smo nmali čast da boravnte u našoj pokrajini ostaće u večnoj uspomenn. Neka Vas Bog poživi. Predsednnk Pokrajnnske Vlade dr. Brejc s.r..“
U predlogu Deželne Vlade Slovenije za dodelu odlnkovanja za učnnjeno delo od 25. aprila 1920. godine pored ostalog pnše: „Potpukovnik Stevan Švabnć je prilikom prevrata pmao za Sloveniju. a posebno za Ljublјanu velike zasluge. Ostavšn u Ljublјani formirao Je čete ad srpskih ratnih zaroblјennka koji su se vraćali iz zarob.genpštva n koji su se njemu prnklјučili. On ih Je naoružao p pomogao u teškom radu koje je morala prva Narodna Vlada da uradn. Vlada je tada imala na raspolaganju samo šačpcu oduševl>enih i vrednnh Slovenačknh ofncira. kojn su Vladn bpli jednna podrška. Jednne vredne čete na koje se Narodna Vlada mogla oslonitn bili su Švabićevp vojnici- Oni su savesno p požrtvovano obavl>aln poverene nm poslove. posebno na Ljublјanskom kolodvoru (železničkoj stanicp) gde su razoružavali vojnnke austro-ugarske armije kojn su se vraćali sa 1ggalnjanskog fronta. Održavaln su red n mir i sprovodili austrijsku vojsku. čuvaln zaplenjeni materijal, kao i nntervennsaln gde je bnlo potrebno. Zato nm mnogo hvala. Mnogo puta su sprečnli plјačku, razbojnnštva itd. Služili su kao prnmer n ugled slosvenačkim voJnpcnma. I tako neposredno uticalp na nji.h.
Kada su italnjanske snage 14. novembra zauzele Vrhniku potpukavnnk Švabnć je poslao parlamentarca zapovedniku italnjansknh trupa u Logatec da mu javi da na drugoJ strani stoJe srpske čete koje će. ako bude trebalo. snlom sprečiti dalјe njnhovo prodiranje. Potpukovnnk Švabić je sastavio Notu u oštro.m tonu protnv njihovog nadiranja. Nota je imala veoma dobar učnnak. ItaliJani su nameravali da osvoje Ljuolјanu n Trbovlјanske rudnike utlјa. ali bpln su zaustvalјeni. Potpukovnnk Švabpć Je u tom kritičnom trenutku sopstvenom inncijativom postigao neočekivani uspeh. Narodna Vlada Je sa najvećom zahvalnošću odobrnla njegov korak.
Švabnćeva vrednoća. energnja i požrtvovanje. zajedno sa svojim četama. po.mogla Je u prvim danima prevrata da održava mir n red, da razoružava bnvše austro-ugarske vojnpke kojn su prolazili kroz Ljublјanu p da zapleni mnogo ratnog maternjala. Tnme je stekao veliki ugled p poštovanje kod naroda kojn mu Je dodelio prpznanje prilikom njegovog odlaska. Zemalјska Vlada za Slovennju je predložpla da se potpukovnnku Švabiću za njegove zasluge p uspe.he u Ljublјani dodeli zasluženo odlikovanje. Predsednnk Vlade dr. Brejc.“
Predlog za odlnkovanje je bno prihvaćen II potpukovnnk Švabić Je bno dolnkovan Ordenom Belog Orla četvrtog stepena.
Švabić ocenjuJućn tadašnju strategijsku situaciju na ntalnjanskom frontu nstiče: „Na frontu prema Italijannma tad su bnle dve veoma važne strategnjske tačke koje Je trebalo pošto poto zadržatn. Te tačke su Ljublјana n Rijeka. Ja sam Ljublјanu održao.“
Švabpć je u svojnm uspomenama na te istorpjske dane napisao: „Sa ovako formpranpm trupama, odmah sam pristuppo realnzacijn sledećih zadataka:
1. Razoružao sa.m sve vojnike austro-ugarske ArmnJe kojn su se vraćaln sa ptancanskog fronta i preko Ljub.lјane i okolnne odstupahu. odpravlјajući nh odmah u Austriju n Mađarskt.
2. Obezbedno n stražama osngurao sve magacpne i prnkup.lјenn ratni materijal. kojn je bio predstavlјao vrednost u milijardama. ne samo u Ljublјaki već p njenoJ okolpci. kao Vrhnnki. Kamnpku. Trbovlјu itd.
3. Zato sam najvećn red i potpuno ospgurao ne samo državnu; već n prnvatnu nmovinu od razboJničkih bandn. plјačkaša p onih voJnnka koJi behu poznatn pod nmenom „Zeleni kadar.“

svojnh snova. zaslužuju trajno obeležje. U tom istorijskom trenutku je narod iznedrio tri velikana koji su videln dalјe od ostalih. To su bili vizionarn i državnici. koji zaslužuju jednako priznanje.
Tada su iz naroda iznikla tri velikana. To su Rudolf Majster, koji je zakoličio severnu granicu nove države. Mihajlo Pupin, koji je odlučujuće utncao da Gorenjski kot sa Triglavom pripadne Sloveniji i potpukovnik Stevan Švabić sa svojim junacima koji su zacrtali zapadnu granicu i odbranili prestonicu nove slovenske države. Svi oni zaslužuju trajno obeležje u mestima za koje su najvnše doprineli. Švabiću je mesto u Ljublјani. Ova trojka je odredila granice nove države.
Sve ovo govori o čoveku koji je u datom najkritičnijem istorijskom trenutku za opstanak naroda i države bio na visini zadatka kojeg se prihvatio. Svojnm radom i trudom se sa pravom uvrstio u llejadu velikana koji su znali da adekvatno odgovore istorijskom izazovu.
Ovo je jednnstven. nezabeležen. slučaj u istoriji da su zarob.genici ne odlazeći kućama, posle višegodišnjeg ropstva. masovno silazili sa voza n ostali da pomognu u najkritičnijem trenutku. Taj slučaj masovnog ostajanja ratnih zaroblјenika da pomognu braći delovao je kao magnet, pa su se prikl.\lšvanje sledećih grupa zaroblјenika nastavilo sve do kraja 1918. godine.
To je bio najveći patriotizam. koji je vredan da se ra večno sećamo. Zbog toga su Švabić i njegovi saborci n svi koji su pomagalai da se mlada država formira i ojača. zaslužuju zahvalnost i prnznanje. Švabić je zaslužio da mu Ljublјana za učinjeno postavi spomenik U tim borbama pšnulo je preko 25 srpskih vojnika i oficnra.
General Majster je srpskim dobrovolјcima, kada ih je upućivao da zauzmu železnički čvor u Šilјama rekao: „Draga braćo. srpski vojnici, šalјem vas u Špilјe sa zadatkom da omogućite preuzimanje strateškog železničkog čvora… Vi doduše niste redovna srpska vojska, ali za nas ste isti borci koji su u Balkanskim ratovima i Svetskom ratu svetu dokazali izuzetno junaštvo. Teško bi bilo porediti ga sa sličnom hrabrošću bilo koje vojske…. ubeđen sam da mn Slovencn nikada nećemo zaboraviti niti zatajiti vaš udeo u oblikovanju naše nacionalne n kulturne samoniklosti…, naše bratstvo skovano u istoriji neprekidne borbe za život dostojan čoveka je danas utoliko dragocenije…“
Slovenski narod je u posleratno.m vremenu podizanjem monumentalnih spomennka oslobodiocu Kralјu Petru I i ujedinitelјu Kralјu Aleksandru u Ljublјani i Trbovlјu odao zahvalnost i srpskim ratnicima koji su se 1918. i 1919. godine borili zajedno sa Slovencima i drugima za formnranje i opstanak države Slovenije. Narod je s tim spomenicima odao priznanje i zahvalnost i potpukovniku Švabiću. njegovim oficprima n vojnicima. dobrovolјcima koji su svoja patriotska osećanja stavili iznad lični.h interesa.
Italijani su u Drugom svetskom ratu, kao prve, srušili ta dva spomenika. jer su ih oni potsećali na poraz u Prvom svetskom ratu kad su izgubili borbu za Ljublјanu. Rušenjem su gađali u narodni ponos i druga domolјubna osećanja.
Rasuti grobovi na obroncima Koruške i Štajerske koji su lepo uređeni i održavani govore da je slovenački narod zahvalan tim junacima koji su biln spremni poginuti za njihovu domovinu i slobodu kada je narodu bilo najteže.
Podizanjem spomenika potpukovniku Švabiću i njegovim saborcima u Ljub.lјani, doprinelo bi još bolјnm odnosima slovenačkog n srpskog naroda. To bi bio trajan spomenik i sećanje na doprinos koji je srpski vojnik dao slobodn i stvaranju Slovenačke države.
Neki momenti iz biografije podpukovnika Švabića

Gimnaziju i po.goprivrednu školu pohađao u Kralјevu Sa 18 godina otišao u srpsku vojsku i završio podoficirsku školu (1885). Učesnik je Srpsko – Bztarskog rata 1892. godnne. Iste godine je unapređen u konjnčkog ofncira. 1912. napredovao do potpukovnnka. 1913. Bio je ko.mandant Pčinjskog okruga.
VoJnu nauku i ratnu veštinu sticao je i kroz ratnu praksu učestvujući u oba Balkanska n u Svetskom ratu. Mnogo je naučio i od velikih srpskih vojvoda. komandanata Armnja, Mišića, Stepanovića,
CJturma i od Načelnnka štaba Vrhovne komande Pugnnka. kada „““
borbenu situaciju n predtagati odtuke, dok su refernsali Kr I niko nije nn šggao odakte ti mladpćn Švabić je bno ađutant prestolonaslednpka Aleksandra, komanda NDU.
rata 1912. i 1913. godine. Ko sada za njima u strahu plače
I niko nije ni pitao hoće li se oni ikada Vratntn pod vo.gene krovove domaće
Vuk Slavnć (alnjas Rudolf Majster;
Grupa autora -Slovenska novejša zgodovina!. deo. .1>ubl>ana. MK. 2005
LoJze Ude – Boj za severno slovensko mehjo 1918 19. Marnbor 1967. Koroško vlrašanje. Đtogana 1976
Švajcer 1. Janez – Slovenska voJska 1918 – 1919. Ljublјana. PD 1990
Zgodovnna Slovencev str. 608 – 613. boji za meje. Ll-bgana
Zdravko Senčar – Vojne akcije u Koruškoj 1918′ 19. Beograd 1950
Vlado Strugar – Srpska vojska u zaštiti jugosloveenskog prostora kraJem godnne 1918.
Božo Repe – Sodobna zgodovnna (Zgodovina za 4. letnik gimnaziJe) str. 86 Pnstitut za nstirnju – sveska br. 3. Hiarijska traganja. Sarajevo 2009
Marjan F. Kranjc – rat posle rata – doprinos srpskih dobrovo.oaca u borbi za slovensku severnu i zapadnu graniih 191819. BoJ za Koroško. prnspevek srpskih prostovo.t.cev. Kdo je 1918 zahstavig Italijane na Vrhniki.
Dr. Dušan Nečak n dr. Božo Repe – Oris sodobne obče in slovenske zgodovine. Ljubgvana 2003 Vojna encnktopednja. knjnga IV, str. 105. Beograd 1972
LoJze Perič – BoJ za slovensko severno mejo v letnh 1918 -1919 na Štajerskem in Koroške.m. Znamenje 56 2007 Uroš Lipušček – Sakro Egonzmo ar. 343. Ljubl>ana 2014
Encnktopedija Slovenije. knjpga 13, MK. Ljublјana
Slovenskp narod od 7. i 16. novembra. 2. oktobra n 2. decembra 1918 i 30. oktobra 1928. godine
Polntika sa 2..3. i 14. novembra 1928.15. n 16. novembra 1968. gadidne
Pučke novine Zagreb. strana 4, novembar 1918. gadine
Naš rad 1934/35. leto 6. strana 5
Delo od 13. alrnla 1994. godine
Slovenec ad 15. i 16. novembra 1918. i 23. januara
1935. i