Dulce et decorum est pro patria mori

x

џџџ

Ljubljana ima Švabičevu ulicu, a Beograd i Topola je nemaju !? 

Dve biste čekaju da budu posvećene i postavljene… ako bog da.

Autor: Generalmajor Milan Aksentijević

ZABORAVLJENI SRPSKI JUNACI
ŠVABIĆ Nikole STEVAN – oficir
Rođen 01.11.1865. u selu Božurnja kod Topole – Kragujevac. Srbija

Ko sada za нјima u strahu plače
Njih niko nije ni pitao hoće li se on ikada
vraтiti pod voljene krovove domaće.

Rulolf Majster

U Prvom svetskom ratu 1913. godine, kao komandant puka u borbama u dolinи reke Morave. bio je ranjen i zaroblјen. U zaroblјeništvu je bio u okolni Salcburga, gde je ostao do kraja rata –  4. novembra 1918. godine.
Po završetku rata kad se vraćao iz zaroblјennštva sa 470 oficira i 300 vojnnka zaustavil su ga 5. 11.1918. na lјublјanskoj železničkoj stanici i ZAMOLILI da im POMOGNE u odbrani Ljublјane i sređivanju stanja u Sloveniji.
Švabnć u svojm sećanjma  na momente koji su odlučujuće uticali na njega da se odluči da ostane i pomogne  kaže:                                                                                                                    „Na lјublјanskoj železničkoj stanici vri kao u košnici. Mnogobrojni vozovи prepuni vojnika bivše Austrougarske armije u povratku sa italijanskog fronta zakrčili su stanncu. Mi onako nenaoružani upadosmo u tu gomilu naoružanih, razuzdanih, obezglavlјenih i na svako zlo spremnnh bivših vojnnka koji su se bez ikakvog reda vraćali sa fronta i usput plјačkali i otimali sve na šta su naleteli žureći da što pre stignu svojim kućama.
Najkraće rečeno, bio je haos. rasulo i bezvlašće. Vlast nije imala snage da zavede red.“
Švabpć dalјe navodи : „Znaјući da je Ljublјana bila strategijska osnovnca i centar iz koga se snabdevala austrnјska voјska na italnjanskom frontu, procenno sam da u njoј mora biti smešten ogroman ratni materjal kojeg je trebalo sačuvati za našu državu, kao i da se blagovremeno zaposedne Ljublјana, njena oblast i Trbovlјe (čuveni rudnici uglјa) i da se sve to sačuva od Italijana koji su nastupali za rasturenom austrijskom vojskom.“

Zato je pristao da ostane zajedno sa svojim oficirima i vojskom i stavio se na raspolaganje Narodnoj vladi Slovenije i Narodnom vijeću u Zagrebu. O tome on piše: „Za tren oka sam odlučio da sa svm oficirima i vojnicima ostanemo u Ljublјann. da zavedem red i mir i da sačuvamo sve ono što je bilo izloženo opasnosti da pređe u tuđe ruke. Onako nznemogli. izmučeni i izgladneli ostali smo da pomognemo stvaranju Kralјevine Srba. Hrvata i Slovenaca. Oficiri i vojnici su sa pažnjom i oduševlјenjem saslušali moju odluku.«

Na više mesta Švabić ističe da su mu svakodnevno pristizali i dobrovolјno pristupali vojnici i starešine iz zaroblјennštva iz raznnh logora Austrije. iako su mogli jednostavno da produže put svojnm kućama. Oni su smatrali da je njihova patriotska dužnost da ostanu i pomognu koliko mogu. Nisu hteli da budu novi „Brankovnći“.
Šavbić je postao komandant srpske vojske u Ljublјani и delovao je u ime ANTANTE. Od srpsknh oficira i vojnika – bivših zaroblјenika formirao je srpski 26. Pešadijski puk  jačine oko 2000 lјudi. U sastavu su blla 2 pešadijska batalјona. 1 konjički eskadron, 2 topovske baterije i 1 mitralјeska četa.

Sa tom jedinicom je održavao red i mir u Ljublјani i у industrnjskim gradovima. Razoružavao je raspuštenu i razularenu austro-ugrasku vojsku. Na svim pravcnma gde su Italijani nastupali organnzovao je dalјinsko izviđanje i osmatranje. Na taj način je kontrolisao njihovo nastupanje dok su polako bez otpora zauzimali slovenačku terntoriju i došli do pred samu Ljublјanu. Samostalno je odlučio da se sa raspoložnvnm snagama suprostavi dalјem nadiranju Тalnjana, иako ga je Predsednnk Narodne Vlade Pogačnpk nagovarao da to ne čini, smatrajućn da srpske snage nisu dovolјno jake da zaustave Italnjane i da zato mogu bitp velike žrtve među lokalnim stanovništvom.
Švabić je 9. Novembra 1918. sa jednim pešadijsknm batalјonom i jednom mitralјeskom četom zauzeo položaje na liniji Verd – Raskovec (kota 656) – Pekel (Jerinov grič) – Zaplana.

Predhodno je 7. novembra uredio da u sastav snaga za odbranu Ljublјane uđu kompletne austro-ugraske jedinice koje su se zatekle u Ljublјani. To su bile: Čehoslovačka legija (jačine oko jedne pešadojske brigade) i 4. Bosansko-Hecegovačka regimenta (jačine pešadijskog puka). To su bile snage za neposrednu odbranu grada, za izvođenje aktivnih dejstava i prihvat snaga sa prve borbene linije.
Oni istoričari, koji zlonamerno ističu da je pred Italijane, pred italijansku diviziju izašao sa 300 vojnika i par mitralјeza. podcenjuju i vređaju kako italijansku vojsku i njenu obaveštajnu službu, tako i organizatora odbrane i genijalnog oficira – stratega, koji je u datom trenutku koristio raspoložive snage i sredstva na najbolјi mogući način. preuzimajući na sebe veliku istorijsku i vojnиčku odgovornost. Ako bi došlo do najgoreg scenarija – do rata između dve države vidne članice Antante.

Podpukovnik Švabić je na sebe preuzeo odgovrnost za tu smelu vojničku operaciju. Kada mu je general Ištvanović, predstavnik Privremene vlade SHS iz Zagreba rekao u Ljublјani da nema pravo da nastupa u ime Antante, pošto nema pismenog ovlašćenja.Švabić mu je odgovorio je da notu Тtalijanima on podpisuje i da će lično on za to i odgovarati. Zlonamerno se prećutkuje činjenica da je talijanska divizija koja je lukavo nastupala za razbijenom austro-ugarskom vojskom, u Ljblјani je naletela na snage jačиne oko jedne divizije koje su sačinjavale srpsko-bosansko-hercegovačko-čehoslovačke snage sa velikim ratnim iskustvom i oreolom odličnih ratnika.

Respektivne snage, da bi Ljublјanu osvojili Talijani bi morali prema grubim procenama i tada važećim normama, odvojiti snage jačine tri divizije (1 armije).
Takođe je veoma značajno istaći činjenicu da Talijani nisu dočekali kraj rata na reci Soči, već duboko na svojoj teritornji na reci Pijavi u dubokoj defanzivi. spremni na dalјa povlačenja. Činjennca je da su im Trst i Ljublјana bili ratni cilјevi koje u krvavim trogodišnjim borbama nisu dostigli, a kamoli zauzeli. Rat je odneo na milione lјudskih života i napravio ogromna ratna razaranja, pa je zato da u narodu bude krajnje nepopularan, i ne na kraju, činjenica da su za protivnika imali jednog od svojih saveznika bio bi presedan da na kraju ratuješ sa svojim saveznikom sa kojim si se do juče borio rame uz rame.

Te činjenice su naterale Italijane da odustanu od namere da svoje ratne cilјeve realizuju u vreme kada je zavladao mir u iskrvavlјenoj Evropi i u vreme intezivnih pregovora o miru i određivanju novih granica.
Na kraju Ttalijani su pokušavali da na drugim pravcima zaobiđu glavne snage u Ljublјani i probiju se što dublјe u teritoriju Slovenije. Poznati su njihovi neuspeli pokušaji da oklopnim vozom prodru pravcem Gorica – Bohinjska Bistrica – Jesenice. gde su ih Švabićevi istureni izviđački odredi uz pomoć meštana i drugih rodolјuba uvek borbom zaustavlјali i vraćali na polazne položaje. Ttalijani su, takođe. neuspelo pokušali da prodru pravcem Trbiž – Kranjska Gora – Jesenice. gde su ih sačekali istureni Švabićevi odredi i slovenačke patriote i borbom  ih vraćali.
Sve je to potpukovnik Švabić predvideo i o tome u svojim uspomenama kaže: „Pojedinim vojničkim sastavima zatvorio sam i obezbedio sve pravce koji vode od Italije prema Sloveniji. gde sam organizovao dalјinsko i blizinsko izviđanje.“ Veličina jedinice zavisila je od kapaciteta pravca. I te izgublјene bitke na pomoćnim pravcima su bile jedan od razloga zašto su Ttalijani odustali od borbe za Ljublјanu.

Potpukovnik Švabić je 13. novembra imao poslednju priliku da odustane od svoje namere, „Bio sam mnogo slabiji od Talijana, ali sam mnogo polagao na moral svojih oficira i vojnika koji su mi svakog trenugka ispolјavali gotovost da će se sa Talijanima poneti.“ da borbom spreči prodor Talijana u Ljublјanu – prestonicu mlade države u formiranju i tako skinuti sa sebe odgovornost. Naime, kod njega je u Domobransku kasarnu došao Predsednik Deželne Vlade Pogačnik (mogao ga jednostavno pozvati na sednicu Vlade) i saopštio nameru Vlade da bez borbe dozvole ulazak Talijana u Ljublјanu, da im obezbede smeštaj u jednoj od kasarni, i da će Vlada proglasom pozvati narod na mir i razumevanje takvog postupka. Da je bolje da sačekaju rezultate Pariske Mirovne konferencije nego da se tuku sa Talijanima. Pogačnik je istakao da smatra da je Švabićeva jedinica relativno mala i nedovolјna da, od jakih talijanskih snaga, odbrani Ljublјanu. Pogačnik se boji da ako dođe do borbe da će grad biti razrušen i kod civilnog stanovništva može doći do nepotrebnih velikih žrtava.

Švabić mu je, kako piše, na rastanku rekao: „Gospodine Predseniče, nemojte izdavati nikakve objave. Ja vam garantujem da do sutra do podne Talijani neće ući u Ljublјanu. Sutra u podne ja ću doći i saopštiti Vam šta sam rešio da uradim.“ Dalјe nastavlјa: „U noći između 13. i 14. novembra razmišlјao sam šta da radim, (svestan je bio da je ostao sam, izvršio je pripremu komande i jedinnca) i na kraju sam se odlučio da Italnjašša oružjem zabranim ulazak u Ljublјanu i dalјe.“
O svojoj odluci prvo je obavestio generala Simovića koga je Vrhovna komanda postavila kao svog predstavnika kod Narodnog veća u Zagrebu. Posle telefonske konsultacije  dogo-vorili su se da potpukovnnk Švabić prvo uputi Notu talijanskom komandantu u Logatcu. Takođe su prodiskutovali sadržaj note i dogovorili se da je Švabić napiše. Simović se složio sa odlukom potpnkovnika Švabića da se Talijannma ne dozvoli ulazak u Ljublјanu. Predpostavlјam da je Simović obavestio Vrhovnu komandu srpske vojske o namerama poptpukovnika Švabića i da je dobio prećutno odobrenje. Znalo se ko će biti krivac ako akcija ne uspe!
Švabić je notu napisao, a na talijanski je preveo potpukovnik Ulmanski ( jedan od predstavnika Narodnog Veća iz Zagreba u Ljublјani).
Nota je glasila:

„Vojska Kralјevine Srbije je u ime Antante, zaposela je Oblast Ljublјane. Imam naređenje da sprečim svaki ulazak zavezničkim talijanskpm trupama u zaposednutu Oblast. Biće mi vrlo neprijatno, ako u cilјu izvršenja naređenja, budem morao upotrebiti oružje  za šta imam ovlašćenje, Ako bi moralo doći do prolivanja savezničke krvi Srpska vojska skida sa sebe svaku od-govornost. Molim Komandanta da naredi da se saveznnčka tali-janska vojska zaustavi na vododelnici Soče i Save, dok Kralјevsko Srpska Vlada ovo pitanje ne reguliše sa Kralјevskom Talijanskom Vladom.
Komandant Srpskih trupa u Slovenačkoj, potpukovnik Stevan Švabnć s.r.

Švabić je upozoravajućom i vrlo korektnom notom  talijanskom Komandantu diviznje generalu Julijusu  Latinu, pokazao da je ne samo odličan vojnik i strateg. već da je i prefinjen i dobar diplomata. Retko se u istoriji ratova dešava da komandant jedne strane pre sukoba upozori protivnika i da tako da izbegne sukob sa nesagledivim posledicama. Oštro i jasno vojničkim rečnikom stavio je do znanja da ne blefira i da ozbnlјno namerava da vojnom akcnjom spreči dalјe napredovanje Talnjana i njihov ulazak u Ljublјanu. Istovremeno je ulјudno i sa visokpm poštovanjem savezničke vojske biranim rečima upozorio: „Molnm Komandanta da izda naređenje svojim jedinncama da se talnjanska vojska zaustavi na vododelnici Soče n Save.“ To Je linija koja je bila određena Londonskim sporazumom u pregovorima kada je Italija pristupila ANTANTI. On je dovolјno odlučno rekao da će u suprotnom doći do oružanog sukoba. Sa dužnnm poštovanjem navodi na zaklјučak da je to jedina mogućnost da do sukoba ne dođe između dve savezničke vojske.
Švabić je uručenje Note poverio inženjerskom kapetanu Milanu Nešiću profesoru Unnverziteta u Beogradu. Nјegov zadatak je bio, da nađe Komandanta italijanske diviznje i da mu istu uruči i usmeno ga obavesti da njegov komandant podpukovnnk Švabić ozbilјno namerava da na svaki način, oružjem spreči napredovanje talijanske vojske.
Kapetan Nešić je dobio uputstvo n ovlašćenje da kao predstavnnk savezničke vojske pregovara sa Talnjanskim komandantom i da se ponaša i postupa kao domaćin u svojoj zemlјi – Novoj Kralјevini SHS. Predstavnik savezničke vojske ukaže i na probleme koje je na putu uočio i zahteva da se isti otklone. Dostojanstveno i odlučno ponašanje i prijatelјski a odlučan zahtev jedino je primeran u ovakvoj situaciji. Tako se je kapetan Nešić i ponašao. Kada se vratio. u raportu svome komandantu nzmeđu ostalog saopštio da je komandant italijanske diviziJe pristao na zahtev srpske strane i da je zaustavio napredovanje svojih jedinica a da će se povući na predviđenu vododelnicu Soča – Sava kada dobije odobrenje svojeg Generalštaba koji se nalazi u Trstu. Zahtevao je i postigao da se Talijani ne ponašaju prema slovenačkom stanovništvu kao okupatori već kao saveznička vojska, da slovenačko stanovništvo na svojim kućama, umesto italijanske zastave, postavi trobojnnce. zastave nove države Kralјevnne SHS. Da objeke koje su rekvirirali vrate vlasni-cnma i nadoknade im učinjenu štetu.

4. Omogućio sam najbrže odpravljanje razoružanih vojnika u Austriju i Mađarsku i raščišćavanje železničkih stanica i pruga da ne bilo zagušivanja. Na Ljubljanskoj železničkoj stanici pored ostalih ovaj posao vršili su moja dva vredna, energična. umešna i valјana oficira i to: gospoda Mihailo Kujundžić, sada podpredsednik Narodne Skupštine Srbije i gospodin Danilo Trifunac, učitelј. Oni su danonoćno bdili da se ovaj važan posao odvija kako treba. Nјima su pomagali izvestan broj vanrednih slovenačkih oficira. među kojima se svojom revnošću naročito isticao jedan rastom omanji potpukovnik, čijeg se imena nažalost ne sećam.