Evo Srtbina Junaka Stevana Švabića  kloji je sa svojom divizijom nakon završetka prvog svetskog rata u  novembru 1918 stao pred talijansku diviziju Julijusa Latina – koji su bili stiglu do Vrhnike – 30 kilometara od Ljubljane – i ultimativnom notom ih vratio na liniju 4.11.1918 kada  je rat obustavlljen.  Iako je Italija bila saveznik u Antanti Švabić im je postavio 14.11.1918  ultimatum: Smesta napolje iz Slovenije, buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca odnosano Kraljevine Jugoslavije ili ćemo se poptući!” I Talijani se povukoše. Time je podpukovnik Švabić odbranio zapadnu granicu kraljevine Jugoslavije. Njegova divizija je bila sastabvljena od ratnih zarobljenika1. rata 400 oficira i 300 vojnika koji su se bili vraćali iz zarobljeništva… i spasili Ljubljanu od osvajanja Talijana. Slava mu večna.

Serbian Heroe in World History  Real Warior and Defender and founder of of  Kingdom of Serbs, Croat and Slovenians  REMEMMBER in the Novemberdays 1918. BE proud and respect the Glory of Colonel Švabic ( Nikole ) Stevana because he was ready with his 700 Warprisoners on the way back home to fight against agressors of allied Italians marching towards Ljubljana and Valy of the River Sava.

One in Ljubljana – one in Belgrade and one in Topola so help us God and Serbian and Slovenian patriots worldwide!

Nakon uzimanja kalupa od gipsa 16.6.2021 ide se na livenje biste u Kovinu – krajem jula.

“Pukni zoro”

Kalup biste za spomenike u Ljubljani ( Beogradu i u Topoli )  je rad profesora Nikole Vukosavljevića po nalogu užeg inicijativnog odbora: Predsednik odbora, profesor emeritus Čedomir Vasić, Podpredsednik Adam Lauks iz Berlina i akademski Vajar Miodrag Jeremić.

Rodjen 01.11.1865 u selu Bozurnja kod Topole – Kragujevac, Srbija

I niko nije ni pitao odakle ti mladići idu.                                                              Ko sada za njima u strahu plače                                                                        I niko nije ni pitao hoće li se oni ikada                                                          Vratiti pod voljene krovove domaće

Vuk Slavic ( alias Rudolf Majster )

Stevan Svabić je u prvom svetskom ratu 1915. godine, kao komandant puka u borbama u dolini reke Morave bio je ranjen i zaroblјen. U zaroblјeništvu je bio u okolni  Salcburga, gde je ostao do kraja rata – novembra 1918. godine.
Po završetku rata kad se vraćao iz zaroblјennštva sa 470 oficira i 300 vojnnka zaustavili su ga 5. 11.1918. na lјublјanskoj železničkoj stanici  predstavnici vlasti i ZAMOLILI da im POMOGNE u odbrani Ljublјane i sređjivanju stanja u Sloveniji.

Švabć u svojim sećanjnma za momente koji su odlučujuće uticali na njega da se odluči da ostane i pomogne, kaže:

„Na lјublјanskoj železničkoj stanicn vri kao u košnici. Mnogobrojni vozovi prepuni vojnika bivše Austrougarske armije. U povratku sa italijanskog fronta zakrčili su stanicu. Mi, onako nenaoružani,  upadosmo u tu gomilu naoružanih, razuzdanih, obezglavlјenih i na svako zlo spremnih bivših vojni-ka, koji su se bez ikakvog reda vraćali sa fronta i usput plјačkali i otimali sve na šta su naleteli žureći da što pre stignu svojim kućama.”

Najkraće rečeno, bio je haos, rasulo i bezvlašće. Vlast nije imala snage da zavede red.

Švabić dalјe navodi :

„Znajući da je Ljublјana bila strategijska osnovica i centar iz koga se snabde-vala austrijska vojska na italijanskom frontu, procenio sam da u njoj mora biti smešten ogroman ratni maternjal kojeg  je trebalo sačuvati za našu drža-vu, kao i da se blagovremeno zaposedne Ljublјana, njena oblast i Trbovlјe (čuveni rudnici uglјa) i da se sve to sačuva od Italijana koji su nastupali za rasturenom austrijskom vojaskom.”

Zato je pristao da ostane zajedno sa svojim oficirnma i vojskom i stavio se na raspolaganje Narodnoj vladi Slovenije i Narodnom vijeću u Zagrebu. O tome on pnše:

„Za tren oka sam odlučio da sa svim oficirima i vojnicima ostanemo u Ljub-lјani. da zavedem red i mir i da sačuvamo sve ono što je bilo izloženo opasnos-ti da pređe u tuđe ruke. Iako iznemogli. izmučeni i izgladneli ostali smo da po-mognemo stvaranju Kralјevine Srba Hrvata i Slovenaca. Oficiri i vojnici su sa pažnjom i oduševlјenjem saslušali moju odluku.«

Na više mesta Švabić ističe da su mu svakodnevno pristizali i dobrovolјno prnstupali vojn-ici i starešine iz zaroblјennštva iz raznnh logora Austrnje. iako su mogli jednostavno da produže put svojnm kućama. Oni su smatrali da je njihova patriotska dužnost da ostanu i pomognu koliko mogu. Nisu hteli da budu novi „Brankovnći”.

Šavbić je postao komandant srpske vojske u Ljublјani i delovao je u ime ANTANTE. Od srpskih oficira i vojnika – bivših zaroblјenika formirao je srpski 26. Pešadnjski puk jačnne oko 2000 lјudi. U sastavu su bili 2 pešadijska batalјona, 1 konjički eskadron, 2 topovske baterije i 1 mitralјeskd četa. Sa tom jedinicom je održavao red i mir u Ljublјani i industrijskim gradovima. Razoružavao je raspuštenu i razularenu austrougras-ku vojsku. Na svim pravcima gde su Italijani nastupali organizovao je dalјinsko izvnđanje i osmatranje. Na taj načnn je kontrolisao njihovo nastupanje dok su polako bez otpora zau-zimali slovenačku teritoriju i došli do pred samu Ljublјanu. Samostalno je odlučno da se sa raspoložnvim snagama suprostavi dalјem nadiranju Italijana. Iako ga je Predsednnk Nar-odne Vlade Pogačnik nagovarao da to ne čini, smatrajućn da srpske snage nisu dovolјno jake da zaustave Italnjane i da zato mogu biti velike žrtve među lokalnim stanovništvom.

Svabic je 9. novembra 1918 sa jednim pesadijskim bataljonom i jednom mitraljeskom cetom zauzeo polozaje na liniji Verd – Raskovec (kota 656 ) –  Pekel ( Jerinov gric )- Zaplana.

Predhodno je 7. novembra uredio da u sastav snaga za odbranu Ljublјane uđu komplet-ne austro-ugraske jedinice koje su se zatekle u Ljublјani. To su bile: Čehoslovačka legija (jačine oko jedne pešadijske brigade) i 4. Bosansko-Hecegovačka regimenta (jačine pešadijskog puka). To su bile snage za neposrednu odbranu grada, za izvođenje aktivnih dejstava i prihvat snaga sa prve borbene linije.
Oni istoričari, koji zlonamerno ističu da je pred Italijane, pred italijansku diviziju izašao sa 300 vojnika i par mitralјeza, podcenjuju i vređaju kako italijansku vojsku i njenu obaveštajnu službu, tako i organizatora odbrane i genijalnog oficira – stratega, koji je u datom trenutku koristio raspoložive snage i sredstva na najbolјi mogući način, preuzima-jući na sebe veliku istorijsku i vojničku odgovornost. Ako bi došlo do najgoreg scenarija – do rata između dve države vidne članice Antante.

Podpukovnik Švabić je na sebe preuzeo odgovrnost za tu smelu vojničku operaciju. Kada mu je general Ištvanović, predstavnik Privremene vlade SHS iz Zagreba rekao u Ljublјani da nema pravo da nastupa u ime Antante, pošto nema pismenog ovlašćenja, odgovorio je da notu Italijanima on podpisuje i da će lično on za to i odgovarati. Zlonamerno se prećutkuje činjenica da je italijanska divizija koja je lukavo nastupala za razbijenom austro-ugarskom vojskom,  je u Ljublјani  naletela na snage jačine oko jedne divizije koje su sačinjavale srpsko-bosansko-hercegovačko-čehoslovačke snage sa velikim ratnim iskustvom i oreolom odličnih ratnika.
Respektivne snage, da bi Ljublјanu osvojili Italijani bi morali prema grubim procenama i tada važećim normama, odvojiti snage jačine tri divizije (1 armije).

Takođe je veoma značajno istaći činjenicu da Italijani nisu dočekali kraj rata na reci Soči, već duboko na svojoj teritornji na reci Pijavi u dubokoj defanzivi, spremni na dalјa povla-čenja. Činjennca je da su im Trst i Ljublјana bili ratni cilјevi koje u krvavim trogodišnjim borbama nisu dostigli, a kamoli zauzeli. Rat je odneo na milione lјudskih života i napravio ogromna ratna razaranja, pa je zato da u narodu bude krajnje nepopularan, i ne na kraju, činjenica da su za protivnika imali jednog od svojih saveznika bio bi presedan da na kraju ratuješ sa svojim saveznikom sa kojim si se do juče borio rame uz rame.
Te činjenice su naterale Italijane da odustanu od namere da svoje ratne cilјeve realizuju u vreme kada je zavladao mir u iskrvavlјenoj Evropi i u vreme intezivnih pregovora o miru i određivanju novih granica.

Na kraju Italijani su pokušavali da na drugim pravcima zaobiđu glavne snage u Ljublјani i probiju se što dublјe u teritoriju Slovenije. Poznati su njihovi neuspeli pokušaji da oklop-nim vozom prodru pravcem Gornca – Bohinjska Bistrica – Jesenice, gde su ih Švabićevi istureni izviđački odredi uz pomoć meštana i drugih rodolјuba uvek borbom zaustavlјali i vraćali na polazne položaje. Italijani su, takođe. neuspelo pokušali da prodru pravcem Trbiž – Kranjska Gora – Jesenice, gde su ih sačekali istureni Švabićevi odredi i slovenačke patriote i borbom vraćali.
Sve je to potpukovnik Švabić predvideo i o tome u svojim uspomenama kaže:

„Pojedinim vojničkim sastavima zatvorio sam i obezbedio sve pravce koji vode od Italije prema Sloveniji, gde sam organizovao dalјinsko i bližinsko izviđanje.“ Veličina jedinice zavisila je od kapaciteta pravca. I te izgublјene bitke na pomoćnim pravcima su jedan od razloga zašto su Italijani odustali od borbe za Ljublјanu.
Potpukovnik Švabić je 13. novembra imao poslednju priliku da odustane od svoje name-re.

„Bio sam mnogo slabiji od Italijana, ali sam mnogo polagao na moral svojih oficira i vojnika koji su mi svakog trenugka ispolјavali gotovost da će se sa Italijanima poneti.” da borbom spreči prodor Italijana u Ljublјanu – prestonicu mlade države u formiranju i tako skinuti sa sebe odgovornost. Naime, kod njega je u Domobrans-ku kasarnu došao Predsednik Deželne Vlade Pogačnik (mogao ga jednostavno pozvati na sednicu Vlade) i saopštio nameru Vlade da bez borbe dozvole ulazak Italijana u Ljublјanu, da im obezbede smeštaj u jednoj od kasarni, da će Vlada proglasom pozvati narod na mir i razumevanje takvog postupka. Da je bolje da sačekaju rezultate Pariske Mirovne konferen-cije nego da se tuku sa Italijanima. Pogačnik je istakao da smatra da je Švabićeva jedinnca relativno mala i nedovolјna da, od jakih italijanskih snaga, odbrani Ljublјanu. Pogačnik se boji da ako dođe do borbe da će grad biti razrušen i kod civilnog stanovništva može doći do nepotrebnih velikih žrtava.

Švabić mu je, kako piše, na rastanku rekao:

„Gospodine Predsednče, nemojte izdavati nikakve objave. Ja vam garantu-jem da do sutra do podne Italnjani neće ući u Ljublјanu. Sutra u podne ja ću doći i saopštiti Vam šta sam rešio da radim.” Dalјe nastavlјa: “noću između 13. i 14. novembra razmišlјao sam šta da radim (svestan je bio da je ostao sam, izvršio je pripremu komande i jedinnca) i na kraju sam se odlučio da Italnjanima oruž-jem zabranim ulazak u Ljublјanu i dalјe.”

O svojoj odluci prvo je obavestio generala Simovića koga je Vrhovna komanda postavila kao svog predstavnika kod Narodnog veća u Zagrebu. Posle telefonske konsultacnje dogo-vornli su se da potpukovnik Švabnć prvo uputi Notu ntalijanskom komandantu u Logatcu. Takođe su prodiskutovali sadržaj note i dogovorili se da je Svabić napiše. Simović se slo-žio sa odlukom potpnkovnika Švabnća da se Italijanima ne dozvoli ulazak u Ljublјanu. Predpostavlјam da je Simović obavestio Vrhovnu komandu srpske vojske o namerama potpukovnika Švabića i da je dobio prećutno odobrenje. Zna se ko će biti krivac ako akcija ne uspe!

Švabić je notu napisao, a na italijanski preveo potpukovnik Ulmanski (jedan od pred-stavnika Narodnog Veća iz Zagreba u Ljublјani).

Nota je glasila:

„Vojska Kralјevine Srbije, je u ime Antante zaposela Oblast Ljub-lјane. Imam naređenje. da sprečim svaki ulazak savezničkim itali-janskim trupama u zaposednutu oblast. Biće mi vrlo neprnjatno, ako u cilјu izvršenja naređenja, budem morao upotrebiti oružje, za šta imam ovlašćenje. Ako bi moralo doći do prolivanja savezničke krvi, Srpska vojska skida sa sebe svaku odgovornost. Molim Kom-andanta da naredi da se saveznnčka italijanska vojska zaustavi na vododelnici Soče i Save, dok Kralјevsko Srpska Vlada ovo pitanje ne reguliše sa Kralјevskom Italijanskom Vladom.
Komandant Srpskih trupa u Slovenačkoj, potpukovnik Stevan Švabnć s.r

Švabić je upozoravajućom i vrlo korektnom notom  italijanskom Komandantu diviznje generalu Juliju Latinu, pokazao da je ne samo odličan vojnik i strateg, već da je i prefi-njen i dobar diplomata. Retko se u istoriji ratova dešava da komandant jedne strane pred sukobom upozori protivnnka i da tako  izbegne sukob sa nesagledivim posledicama. Oštro i jasno, vojničkim rečnikom, stavio je do znanja da ne blefira i da ozbnlјno namerava da vojnom akcijom spreči dalјe napredovanje Italnjana i njihov ulazak u Ljublјanu. Istovremeno je ulјudno i sa visokim poštovanjem savezničke vojske, biranim rečnma. upozorio:

„Molim Komandanta da izda naređenje svojim jedinncama da se italnjanska vojska zaustavi na vododelnici Soče i Save.”

To je linija koja je određena Londonskim sporazumom u pregovorima kada je Italija pris-tupila ANTANTI. On je dovolјno odlučno rekao da će u suprotnom doći do oružanog suk-oba. Sa dužnnm poštovanjem navodi na zaklјučak da je to jedina mogućnost da do sukoba ne dođe između dve savezničke vojske.
Švabić je uručenje Note poverio inženjerskom kapetanu Milanu Nešiću, profesoru Univerziteta u Beogradu. Nјegov zadatak je bio, da nađe Komandanta italnjanske divizije i da mu istu uruči i usmeno ga obavesti da njegov komandant podpukovnnk Švabić ozbilјno namerava da na svaki način, oružjem spreči napredovanje italijanske vojske.
Kapetan Nešić je dobio uputstvo i ovlašćenje da kao predstavnik savezničke vojske prego-vara sa italnjanskim komandantom i da se ponaša i postupa kao domaćin u svojoj zemlјi – Novoj Kralјevini SHS. Predstavnik savezničke vojske ukaže i na probleme koje je na putu uočio i zahteva da se isti otklone. Dostojanstveno i odlučno ponašanje i prijatelјski a odlučan zahtev jedino je primeran u ovakvoj situaciji. Tako se kapetan Nešić i ponašao. Kada se vratio u raportu svome komandantu između ostalog saopštio, da je komandant italijanske divizije pristao na zahtev srpske strane, da je zaustavio napredovanje svojnh jedinica a da će se povući na predviđenu vododelnncu Soča – Sava kada dobije odobrenje svojeg Generalštaba, koji se nalazi u Trstu. Zahtevao je i postigao da se Italnjani ne ponaš-aju prema slovenačkom stanovništvu kao okupatori već kao saveznička vojska, da sloven-ačko stanovništvo na svojim kućama, umesto italijanske zastave, postavi trobojnnce, zasta-ve nove države Kralјevine SHS. Da objekte koje su rekvirirali vrate vlasnicnma i da im nad-oknade učinjenu štetu. Da da materijalna sredstva koja su ostala od austrougarske vojske i ne odvlače u Italiju, već da ih ostave novoj državi, da za objekte koje su zaposeli plate nad-oknadu stanovništvu.

Potpukovnik Švabić je, posle prijema izveštaja – raporta od kapetana Nešića, otišao sa njim u Deželnu vladu Slovenije, kako bi ih upoznao sa novonastalom situacijom, tj. da im saopš-ti da je ispunio obećanje koje je dao predsedniku Pogačniku da Italijani neće ući u Ljublјa-nu i da je ta opasnost otklonjena. O tome potpukovnik Švabić kaže:

„ Moram da priznam da sam posle ovakvog izveštaja g. Nešića danuo duš-om.  Jedan ogroman teret pao je sa mojih leđa. Kroz celo moje telo je slično struji prošao osećaj najveće radosti…, što mi je on u tom trenutku izgledao kao anđeo spasitelј.”

To samo potvrđuje činjenicu da je sva odgovornost za uspeh bila i ostala na njemu, da je Švabić bio toga svestan i da je uspeh jedino tako i doživeo. Od koga je to kapetan Nešić spasavao komandanta Švabića? Od odgovornosti, jer je ope racija odbrane Ljublјane bila samo njegova odluka, a izvođači su bili njegovi oficiri i vojnici. Samo bi on bio odgovaran za neuspeh. Potpukovnik Švabić je uspeo da, smelom odlukom i demonstracijom vojne si-le, raspoređene na dominantnim položajima, koristeći raspoloživa sredstva, diplomatskom oštrom notom i veštinom pregovarača, bez mogućnosti druge strane da manevriše, ostvari voj-ničku pobedu – pobedu bez prolivene kapi krvi. Taj podvig pripada njemu, kao i oficir-ima i vojnicima 26. srpskog pešadijskog puka.

„Hvala milostivom Bogu promucah, a zatim sa g. Nešićem pojurim ka Dežel-noj Vladi. Ulazeći na zasedanje videh da su bili svi članovi Vlade prisutni. Gospodin Pogačnik sa pružene obadve ruke mi priđe, videvši na mojem rad-osnom i nasmejanom licu da je sve u redu. Gospodin Nešić je tačno i detalјno prikazao situaciju do njegovog povratka. Gospoda članovi, očigledno zado-volјni postignutim rezultatom, čestitali su i zahvalili nam, a preko nas i Srb-iji. Osećaj radosti je kulminirao.”

Sve se to moglo videti i iz pisanja tadašnje štampe. Tako su zagrebačke Pučke novine br. 3 od 19. novembra, pored ostalog, napisale: „Srbi su za spas našeg jedinstvenog jugos-lovenskog naroda učinili više nego što se moglo očekivati. Srbi su preduzeli odlučan korak protiv Italijana uprkos tome da je moglo doći do rata između Srbije i Italije, a u prvom redu za spas i sreću nas Hrvata i Slovenaca. Brat Srbin toliko voli Hrvata i Slovenca i pomaže nam iako bi morao ponovo da ratuje i krv proliva za oslobođenje svoje braće.”

Ljublјančani su se zahvalјivali organizovano i spontano. Organizovali su veličanstvene ma-nifestacije ispred Domobranske kasarne gde je bio smešten 26. pešadijski puk, kao i u poz-orištu za vreme predstave „Divlјi lovac”, o čemu „Slovenski narod” od 16. novembra piše: „Na divne pozdrave Srbima od svih gledalaca na Srbe se sasu cveće. U županovoj loži usta-de Srpski zapovednik, sada već svima poznat i popularan potpukovnik Stevan Švabić. Nјe-gova beseda je bila tako silna kao iz kamena isklesana. Svi smo bili ubeđeni da tako može govoriti samo čovek koji je Italijanima tako energično podviknuo: „Stoj.” Švabić o tome kaže: „Na kraju mog govora, prolomio se silan aplauz u pozorištu i dugo se iz svih grla orilo: „Živeli Srbi, živela Srbija. I sada sam, posle deset godina pod utiscima onih divnih manifestacija, onog prevelikog oduševlјenja i radosti, koje je tada stvarno ispunilo svaki kutak naša bratska srca i dušu.”

Na godišnjicu dolaska Srba u Ljublјanu novine „Slovenac”, u članku pod naslovom

„Godišnjica ultimatuma potpukovnika Švabića” pišu: „Burni i opasni bili su dani u mesecu novembru 1918. godine za opstanak Slovenije. Pola miliona vojnika, koji su bacili oružje na Piavi valјalo se preko naših krajeva. Nјima su sledili ’pobedonosni’ opijeni Italijani, koji nisu marili za demarkacionu liniju. Oni se približavaju Lju- blјani u nameri da je zauzmu, kao i Trbovlјe i Zidani Most. Ovaj cilј našem ’pobedo- nosnom susedu’ uništio je čovek koji je vredan da ga danas pomenemo. Za nas bi bile strašne posledice ako bi Italijani zauzeli Ljublјanu i prodrli do Save i dalјe preko nje. Taj čovek je potpukovnik Švabić. Slovenija će njega zadržati u večitoj i blagodarnoj uspomeni, posebno Ljublјana kojoj je dao svu svoju moć i svoj uticaj.”

„Slovenski narod”, pored ostalog, piše: „Od kada Slovenija postoji nije bilo krit-ičnijih dana od 5. do 20. novembra 1918. godine. U tom burnom vremenu do-šao je čovek, koji nije iz naših krajeva, ali zaslužuje da ga nazivamo „Spasi-telјem Slovenije.” Bio je to konjički potpukovnik Stevan Švabić.

Sve se to moglo videti i iz pisanja tadasnje stampe. Tako su zagrebacke Pucke novine br.3. od 19.do 20.novembra 1918. godine pored ostalog napisale: Srbi su za spas naseg jedins-tvenog Jugoslovenskog naroda ucinili vise nego sto se moglo ocekivati. Srbi su preduzeli odlucan korak protiv italijana uprkos tome da je moglo doci do rata izmedju Srbije i Italije, a u prvom redu za spas  i srecu nas Hrvata i Slovenaca. Brat Srbin toliko voli Hrvata i Slovenca i pomaze nam iako bi morao ponovo da ratuje i krv proliva za oslobodjenje svoje brace.”

Predsednik Deželne vlade gospodin dr. Brejc je 5. novembra 1919. poslao telegram sledeće sadržine: „Pokrajinska Vlada se na dan proslave godišnjice našeg oslobođenja seća i zahva-lјuje Vam za vaše velike zasluge u održavanju reda i mira u prvim danima slobode. Sloven-ski vojnici su uzimali za primer Vašu junačku žrtvu. Kratko vreme koje smo imali čast da boravite u našoj pokrajini ostaće u večnoj uspomeni. Neka Vas Bog poživi. Predsednik Po-krajinske Vlade dr. Brejc s.r.”

U predlogu Vlade Slovenije za dodelu odlikovanja za učinjeno delo od 25. aprila 1920. godine, pored ostalog, piše: „Potpukovnik Stevan Švabić je prilikom prevrata imao za Slo-veniju, a posebno za Ljublјanu velike zasluge. Ostavši u Ljublјani formirao je čete od srp-skih ratnih zaroblјenika koji su se vraćali iz zaroblјeništva i koji su se njemu priklјučili. On ih je naoružao i pomogao u teškom radu koje je morala prva Narodna Vlada da uradi. Vla-da je tada imala na raspolaganju samo šačicu oduševlјenih i vrednih Slovenačkih oficira, koji su Vladi bili jedina podrška. Jedine vredne čete na koje se Narodna Vlada mogla oslo-niti bili su Švabićevi vojnici. Oni su savesno i požrtvovano obavlјali poverene im poslove, posebno na Ljublјanskom kolodvoru (železničkoj stanici) gde su razoružavali vojnike aust-ro-ugarske armije koji su se vraćali sa italijanskog fronta. Održavali su red i mir i sprovodi-li austrijsku vojsku, čuvali zaplenjeni materijal, kao i intervenisali gde je bilo potrebno. Zato im mnogo hvala. Mnogo puta su sprečili plјačku, razbojništva itd. Služili su kao prim-er i ugled slovenačkim vojnicima. I tako neposredno uticali na njih.

Kada su italijanske snage 14. novembra zauzele Vrhniku, potpukovnik Švabić je poslao parlamentarca zapovedniku italijanskih trupa u Logatec da mu javi da na drugoj strani stoje srpske čete koje će, ako bude trebalo, silom sprečiti njihovo dalјe prodiranje. Potpu-kovnik Švabić je sastavio Notu u oštrom tonu protiv njihovog nadiranja. Nota je imala veo-ma dobar učinak. Italijani su nameravali da osvoje Ljublјanu i Trbovlјanske rudnike uglјa, ali bili su zaustavlјeni. Potpukovnik Švabić je u tom kritičnom trenutku sopstvenom inici-jativom postigao neočekivani uspeh. Narodna Vlada je sa najvećom zahvalnošću odobrila njegov korak.

Švabićeva vrednoća, energija i požrtvovanje, zajedno sa svojim četama, pomogla je u prvim danima prevrata da održava mir i red, da razoružava bivše austro-ugarske vojnike koji su prolazili kroz Ljublјanu i da zapleni mnogo ratnog materijala. Time je stekao veliki ugled i poštovanje kod naroda koji mu je dodelio priznanje prilikom njegovog odlaska. Zemalјska Vlada za Sloveniju je predložila da se potpukovniku Švabiću za njegove zasluge i uspehe u Ljublјani dodeli zasluženo odlikovanje. Predsednik Vlade dr. Brejc.”

Predlog za odlikovanje je bio prihvaćen i potpukovnik Švabić je bio odlikovan Ordenom belog orla četvrtog stepena.

Ocenjujući tadašnju strategijsku situaciju na italijanskom frontu Švabić ističe:„Na frontu prema Italijanima tad su bile dve veoma važne strategijske tačke koje je trebalo pošto poto zadržati. Te tačke su Ljublјana i Rijeka. Ja sam Ljublјanu održao.”

Svabic je u svojim uspomenama na te istorijske dane napisao: „Sa ovako formiranim trupama, odmah sam pristupio realizaciji sledećih zadataka:

1. Razoružao sam sve vojnike austro-ugarske Armije koji su se vraćali sa italijanskog fronta i preko Ljublјane i okoline odstupahu, otpravlјajući ih odmah u Austriju i Mađarsku.
2. Obezbedio i stražama osigurao sve magacine i prikuplјeni ratni materijal, koji je bio predstavlјao vrednost u milijardama, ne samo u Ljublјani već i njenoj okolici, kao Vrhniki, Kamniku, Trbovlјu
3.  Zato sam najveći red i potpuno osigurao ne samo državnu, već i privatnu imovinu od razbojničkih bandi, plјačkaša i onih vojnika koji behu poznati pod imenom ’Zeleni kadar’.
4.  Omogućio sam najbrže odpravljanje razoružanih vojnika u Austriju i Mađarsku i raš-čišćavanje železničkih stanica i pruga da ne bilo zagušivanja. Na Ljubljanskoj železnič-koj stanici pored ostalih ovaj posao vršili su moja dva moja vredna, energična. umešna i valјana oficira i to: gospoda Mihailo Kujundžić, sada podpredsednik Narodne Skupšti-ne Srbije n gospodin Danilo Trifunac, učitelј. Oni su danonoćno bdili da se ovaj važan posao odvija kako treba. Nјima su pomagali izvestan broj vanrednih slovenačkih ofici-ra. među kojima se svojom revnošću naročito isticao jedan rastom omanji potpukov-nik, čijeg se imena nažalost ne sećam.

5. Omogućio sam rad i zaveo red u rudniku Trbovlјe. U ovom rudniku u kojem je tada, koliko se sećam, bilo oko pet hnlјada rudara. Uputio sam jednu četu pod komandom vrednog i energičnog kapetana g. Ilije Panića. koji je svojom strogošću, pravičnošću i umešnošću uspeo da radnici u miru n redu produže rad.

6. Pojedinim vojničkim delovima, zatvorio sam i obezbedio sve pravce koji vode od Italije ka Sloveniji i na ovim pravcima uveo dalјno i blisko izviđanje.”

O svemu tome govore napisi u novinama toga vremena. Tako je u novinama „Slovenski narod” na desetogodišnjicu dolaska potpukovnika Švabića, njegovih oficira i vojnika kada su se emocije umirile i kada se moglo govoriti na osnovu činjenica, dr. Alojz Kokalј pnše između ostalog: „Onda je nebo imalo milosti za zasleplјeni Slovenski narod i poslalo mu anđela spasioca. Anđeli spasioci su bili srpski oficiri – junaci i srpski vojnnci – sokoli. koje je sudbina baš tada oslobodila višegodišnjeg ropstva. Ovi momci – junaci na putu iz ropst-va, zaustavili su se u Ljublјani, iako su bili godinama odvojeni od svoje Otadžbine, nisu žurili svojim porušenim domovima. Ostali su u našoj sredini i dobrovolјno uzeli na svoja leđa izvršenje onih zadataka koje bi morali mi sami obaviti. Na čelu tih junaka je potpuk-ovnik gospodin Stevan Švabić, čije će ime ostati zlatnim slovima zapisano u analima naše istorije. Potpukovnik Švabić je kod nas preuzeo tešku službu javne bezbednosti. Pored naš-ih požrtvovanih železničara, mi moramo biti najviše zahvalni njemu i njegovim junacima, što talas vojske u povlačenju nije porušio naše gradove, varošice. sela i žitna polјa. I ne sa-mo to. Odmah iza vojnika koji su se povlačili bili su neprijatelјi koji su se nalazili nekoliko kilometara preko takozvane Demarkacione linije. Bilo je pitanje samo nekoliko dana, možda nekoliko sati, pa da se u Ljublјani pojave sinovi Apenina. Ko nas je poštedeo od ovako velike nesreće? Ko je bio naš anđeo spasilac?
To je bio konjički potpukovnik Stevan Švabić sa svoJin junacima! Dok smo mi Slovenci spavali. on je nad nama bdio. Sakupio je svoje junake. toplo ih je pozdravio i hitao prema „pobediocu” da mu sa kartom u ruci da nekoliko drugačijih uputstava. Ovu svoju nameru je i izvršio. Upućen na jedan veoma jasan način od strane potpukovnnka Švabnća, „pobed-nik” je iako nerado uvideo da je prešao preko demarkacione linije i bio je prisilјen da se na nju vrati. Ovaj istorijski događaj je bio vrlo dramatičan!
Potpukovnik Švabić se posle ove akcije, koja je bila krunisana potpunim uspehom, vratio u Ljublјanu i Jedino njemu i njegovim junacima mozemo biti zahvalni što nismo dobili nep-ozvane goste kojih se ne bi tako brzo, a možda ni nikada oslobodili. Ljublјana Švabiću dug-uje neopisivu zahvalnost.”

Podžupan Ljublјane gospodin dr. Ivan Stanovnik je 23. Avgusta 1923. godine obavestio potpukovnnka Švabića da je ulica pored konjičke kasarne u Ljublјani dobila po njemu ime – Švabnćeva ulica.

Na kraju svog nappsa, na desetogodišnjicu dolaska u Ljublјanu, Švabnć skromno zaklјu-čuje: „Sve ove pohvale koje su Slovenci uputili meni takođe prnpadaju i va-ma. Isto tako zaslužuju pohvalu i narodno priznanje i ona gospoda oficiri i činovnici braća Slovenci koji su tada zajedno sa nama radili i pomagali da se stvori naša današnja domovina Kralјevina SHS.”

Svi oni, koji su prepoznali istorijski trenutak u kojem je nastajala nova država, formirao se narod, količile granice. svi koji su učestvovali dajući pri tome maksimalan doprinos za rea-lizaciju svojih snova, zasluzuju trajno obelezje. U tom istorijskom trenutku je narod  izned-rio tri velikana koji su videli dalje od ostalih. To su bili vizionari i drzavnici, koji zasluzuju jednako priznanje.

Tada  su iz naroda iznikla tri velikana. To su Rudolf Majster, koji je zakolicio severnu gran-icunove drzave. Mihajlo Pupin, koji je odlucujuce uticao da Gorenjski kot sa Triglavom pri-padne Sloveniji i potpukovnik Stevan Svabic sa svojim junacima koji su zacrtali zapadnu granicu i odbranili prestonicu nove slovenske drzave. Svi oni zasluzuju trajno obelezje u mestima za koje su najvise doprineli. Svabicu je mesto u Ljubljani. Ova trojka je odredila granice nove drzave.

Sve ovo govori o coveku koji je u datom najkriticnijem istorijskom trenutku za opstanak naroda i drzave bio na visini zadatka kojeg se prihvatio. Svojimradom i trudom se s prav-om uvrstio u plejadu velikana koji su znali da adekvatno odgovore istorijskom izazovu.

Ovo je jedinstven, nezabelezen slucaj u istoriji da su zarobljenici ne odlazeci kucama, posle visegodisnjeg ropstva, masovno silazili s voza i ostali da pomognu u najkriticnijem trenut-ku. Taj slucaj masovnog ostajanja ratnih zarobljenika da pomognu braci delovao je kao magnet, pa se prikljucivanje sledecih grupa zarobljenika nastavilo sve do kraja 1918. godi-ne.

To je bio najveci patriotizam, koji je vredan da ga se vecno secamo. Zbog toga  Svabic i nje-govi saborci i svi koji su pomagali da se mlada drzava formira i ojaca, zasluzuju zahvalnost i priznanje. Svabic je zasluzio da mu ljubljana zs ucinjeno postavi spomenik. U tim borbama poginulo je preko 25 srpskih vojnika i oficira.

General Majster je srpskim dobrovoljcima, kada ih je upucivao da zauzmu zeljeznicki cvor u Siljama rekao: “Draga braco, srpski vojnici, saljem vas u Silje sa zadatkom da omogucite preuzmanje strateskog zeljeznickog cvora… Vi doduse niste redovna srpska vojska, ali za nas ste isti borci koji su u Balkanskim ratovima i Svetskom ratu svetu dokazali izuzetno ju-nastvo. Tesko bi bilo porediti ga sa slicnom hrabroscu bilo koje vojske.., ubedjen sam da mi Slovenci nikada necemo zaboraviti niti zatajiti vas udeo u oblikovanju nase nacionalne i kulturne samoniklosti…,nase bratstvo skovano u istoriji neprekidne borbe za zivot dostojan coveka je danas utoliko draghocenije…”

Slovenski narod je u posleratnom vremenu podizanjem monumentalnih spomenika oslob-odiocu Kralju Petru I i ujedinitelju Kralju Aleksandru u Ljubljani i Trbovlju odao zahvaln-ost i srpskim ratnicima koji su se 1918 i 1919 godine borili zajedno sa Slovencima i drugi-ma za formioranje i opstanak drzave Slovenije. Narod je s tim spomenicima odao prizna-nje i zahvalnost i potpukovniku Svabici, njegovim oficirima i vojnicima, dobrovoljcima koji su svoja patriotska osecanja stavili iznad licnih interesa.

Italijani su u Drugom svetskom ratu, kao prve, srusilio ta dva spomenika, jer su ih oni pot-secali na poraz u Prvom Svetskom Ratu kad su izgibili borbu za Ljubljanu. Rusenjem su gadjali u narodni ponos i druga domoljubna osecanja.

Rasuti grobovi na obroncima Koruske i Stajerske koji su lepo uredjeni i odrzavani govore da je slovenacki narod zahvalan tim junacima koji su bili spremni poginuti za njihovu domovinu i slobodu kada je narodu bilo najteze.

Podizanjem spomenika potpukovniku Svabicu i nhegovim saborcima u Ljubljani, doprinelo bi jos boljim odnosima slovenackog srpskog naroda. To bi bio trajan spomenik i secanje na doprinos koji je srpski vojnik dao slobodi i stvaranju Slovenacke drzave.

Neki momenti iz biografije podpukovnika Svabica:

Gimnaziju i poljoprivrednu skolu pohadjao u Kraljevu. Sa 18 godina otisao u srpsku vojsku i zavrsio podoficirsku skolu ( 1885 ). Ucesnik je Srpsko -Bugarskog Rata 1892. godine. Iste godine je unapredjen u konjickog oficira. 1912 napredovao do potpukovnika. 1913 bio je komandant Pcinjskog okruga.

Vojnu nauku i ratnu vestinu sticao je kroz ratnu praksu ucestvujuci u oba Balkanska rata i u Svetskom ratu. Mnogo je naucio i od velikih srpskih vojvoda, komandanta Armija. Misica, Stepanovica, Sturma i od Nacelnika staba Vrhovne komande Putnika, kada su oni podnosili raport, procenjivali borbenu situaciju i predlagali resenja, Kralju Petru i prestol-onasledniku Aleksandru. Svabic je bio adjutant prestolonaslednika Aleksandra, komanda-nt I armije za vreme balkanskog rata 1912 i 1913. godine.

U prvom svetskom ratu ( 1915 ) je Svabic bio komandant konjickog puka i biva ranjen u dolini Morave i zarobljen od austrougarske vojske. Odveden je u zarobljenistvo u blizini Salzburga, gde je ostao do kraja I Svetskog rata.

General Milan Aksentijevic

Poginuli Srpski Srbi 1918 i 1919 u borbama za zapadnu i severnu granicu Kraljevine Jugoslavije u Sloveniji

–26. srpski pešadijski puk Kralj Petar

Stojanović Sava, Vrlovec kod Vranja pao 12.1.19 Železna Kapela

Petrović Dimitrije, iz Stubice, Paraćin pao 12.1.19 Železna Kapela

Savić Dragoljub, iz sela Vinca, Beograd 12.1.19 Zelezna Kapela

Slavnić Mile iz sela Glina, Vojnić pao 3.5.1919; Dravograd

–7. pešadijski puk Kralj Petar I

Janjna Rade, Mališka kod Zagreb pao 8.5.1919 Železna Kapela

Mihailovvić Nikola, Orašje kod Smederevoa pao 30.5.1919

Lilić Nikola, Malo Orašje kod Smedereva 2. 6.1919 selo Kamen

Matejić Kostadin, Dubrava,Smedereva pao 2.6.19 Selo Kamen

Stepanović Ljubo, Kumodraž kod Beograda 2.6.19 Selo Kamen

Andrejević Milutin, Ljubosavci kod Pirota3.6.19 pao Doberla vas,

Vatković Jovan, Veliko Zaločke kod Niša 6.5.1919 u Velikovec.

– 8. pešadijski puk

Milić Petar, iz Beograda pao 30.5.1919 u selu Šajda

Predić Svetomir, Lozovik kod Smedereva 28.5.19 Železna Kapela

Literatura

• Grupa autora, Slovenska novejša zgodovina, deo, Ljublјana, MK, 2005.
• Lojze Ude, Boj za severno slovensko mehjo 1918/19, Maribor 1967, Koroško vpraša- nje, Ljublјana
• Švajcer Janez, Slovenska vojska 1918 – 1919, Ljublјana, PD 1990.
• Zgodovina Slovencev, 608–613, boji za meje, Ljublјana.
• Zdravko Senčar, Vojne akcije u Koruškoj 1918/19, Beograd,
• Vlado Strugar, Srpska vojska u zaštiti jugoslovenskog prostora krajem godine 1918.
• Božo Repe, Sodobna zgodovina (Zgodovina za letnik gimnazije), str. 86.
• Histrijska traganja, sveska 3, Institut za istoriju, Sarajevo, 2009.
• Marjan Kranjc, Rat posle rata – doprinos srpskih dobrovolјaca u borbi za slo- vensku severnu i zapadnu granicu 1918/19, Boj za Koroško, prispevek srpskih prostovolј- cev, Kdo je 1918 zaustavil Italijane na Vrhniki.
• Dušan Nečak i Božo Repe, Oris sodobne obče in slovenske zgodovine, Ljublјana,
• Vojna enciklopedija, knjiga IV, 105, Beograd, 1972.
• Lojze Perič, Boj za slovensko severno mejo v letih 1918 –1919 na Štajerskem in Koroškem, Znamenje 5/6
• Uroš Lipušček, Sakro Egoizmo, 343, Ljublјana, 2014.
• Slovenski biografski
• Enciklopedija Slovenije, knjiga 13, MK, Ljublјana.

Časopisi

• Slovenski narod, od i 16. novembra, 2. oktobra i 2. decembra 1918. i 30. oktobra 1928.
• Politika, od ,3. i 14. novembra 1928, 15. i 16. novembra 1968.
• Pučke novine Zagreb, strana 4, novembar
• Naš rod, 1934/35, leto 6, strana
• Delo, od 13. aprila
• Slovenec, od i 16. novembra 1918. i 23. januara 1935.