BORBA NASLEDNIKA PORODICE KOJIĆ ZA VRAĆANJE IMOVINE: Predata samo vila u Zakuti – zemljište, šume, njive i livade?
Srbijo zemljo probudi se!!! Ovakva Vam baština vekovima propada, a niko glas da digne?!
Kada je reč o vraćanju velike imovine čuvene porodice Sretena i njegovog sina Dragutina Kojića iz Zakute u Gruži, može da se kaže da je knjiga, za sada, spala na jedno slovo. Od velikog imetka Sretena, narodnog poslanika pre Drugog rata i prijatelja porodice Karađorđević, i njegovog sina Dragutina, doktora prava i ministra u vreme vladavine kralja Aleksandra Karađorđevića, zakonitim naslednicima za devet godina restitucije vraćena je samo vila u Zakuti, nekada raskošna građevina sa 17 soba.
Sada je ona zapuštena i ispražnjena od nameštaja i stvari, tako da više podseća na ruinu. Nju je rešenjem Komisije za restituciju dobilo oko trideset naslednika kojima je priznato to pravo. Pošto iz porodice koja je stekla veliko bogatstvo, Sretena Kojića i njegovog sina Dragutina, nije ostalo živih potomaka, kao zakoniti naslednici pojavili su se najbliži rođaci, potomci Sretenovog rođenog brata Teofila.
Po rečima Ljiljane Pavlović iz Kragujevca, čukununuke Teofila Kojića, i njene kćerke Ane Marije Pavlović, naslednika trenutno ima oko 30, ali se broj menja. Neki od njih umiru, a njihova deca stiču pravo nasledstva, pa se ukupan broj povećava.
Nužna popravka
Rođaci koji su nasledili čuvenu vilu od nje u ovom trenutku nemaju velike koristi, ne samo zato što ih ima mnogo, pa je mali deo koji svako dobija srazmerno, već zato što je vili, koja je nakada bila ponos ovog kraja, potrebna ozbiljna rekonstrukcija, za koju treba mnogo para. Ove porodice nisu u stanju da izdvoje taj novac i vila je i dalje izložena zubu vremena.
– Ta vila je posle oduzimanja od vlasnika nakon Drugog rata služila za razne namene, kao Dom izviđača, na primer, pa na kraju kao mesna zajednica, ali je na kraju iseljena kao neuslovna jer je krov počeo da propada. Pošto je zaštićena kao kulturno dobro ne sme da se menja spoljašnji izgled, a ona je pokrivena biber crepom koji se kod nas ne proizvodi, već mora da se uveze iz Italije, kaže Ljiljana Pavlović.
Pored krova potrebna je kompletna unutrašnja rekonstrukcija. Ana Marija navodi da se opština Kraljevo ili država decenijama nisu setile da ulože u obnavljanje i zaštitu ovog kulturnog dobra. Sada je to spalo na naslednike od kojih jedan deo nema para, drugi nema volje, i tako redom.
Ljiljana Pavlović kaže da je njen ujak, general u penziji Milan Aksentijević, poznat u našoj javnosti kao bivši poslanik, takođe jedan od 30 naslednika, zajedno sa svojim bratom Vasilijem, pokušao preko suda da obaveže sve svoje rođake kojima je vraćen deo ove vile da je obnove, a potom da se dogovore kako da imaju koristi od toga.
Kako to nije uspelo, jer dovoljno je da se jedan ne složi, general je preko suda izdejstvovao odluku da se vila proda putem aukcije.
No, kasnije je sud u Kragujevcu to preinačio i presudio da se prodaja obavi putem oglasa ili preko agencije. Sada je i to stavljeno na čekanje, jer čeka se novo veštačenje vrednosti. Prethodno veštačenje koje je obavio sud u Kragujevcu pokazalo je da vila vredi 96.000 evra, s obzirom na stanje u kome se nalazi.
Sada sud iz Kraljeva zbog odluke o prodaji traži novo veštačenje na koje se čeka. Za to vreme, godinama je iz zgrade iznošen nameštaj i sve što se zateklo. Sa vrata kabineta Dragutina Kojića skinute su ikone, koje su bilea sa obe strane, i odnete. Dve su pronađene u Beogradu i vraćene. Sada je vila zaključana po odluci suda i u nju niko ne sme da se useli jer je udeo svakog od naslednika mali da bi se to uradilo.
Elektrodistribucija Kraljevo je isključila građevinu sa mreže i nema nameru da je vrati. Povremeno TV ekipe snimaju razne serije ili filmove u okolini vile, a pojedine ulaze unutra, iako je zaključana, što Ljiljanu Pavlović iznenađuje i ne razume ko je to dozvolio.
Tako od 2016. godine traje uzaludno čekanje ovih naslednika da steknu deo imetka svojih slavnih i bogatih rođaka. Ali, ima još mnogo imovine koja nije vraćena, a naslednici su podneli zahteve još pre devet godina. Oni su tražili da se kroz restituciju vrati zemljište na kome je bilo pet kuća u Ulici JNA u Kragujevcu, sada Ulici kneza Mihaila. Kako kaže Ana Marija, tu su izgrađene zgrade za porodično stanovanje. Ima još jedan plac od 11 ari u Ulici kneza Miloša koji koristi Vojska Srbije i on takođe treba da se vrati.
Ćutanje Komisije
– Tražimo i zemljište oko vile u Zakuti, to je 33 ara, a takođe i oduzete parcele u tom selu koje su oduzete posle rata i dodeljene meštanima, nekima na korišćenje, a drugima u vlasništvo. Naravno, ovo zemljište i u Kragujevcu i u Zakuti ne može da se vrati naturalno, jer više nije državno, već kroz novčano obeštećenje, ali nama ne stiže nikakvo rešenje o vraćanju, kaže Ljiljana Pavlović.
Majka i kćerka Ljiljana i Ana Marija pokrenule su svoje rođake da se bore za ovo nasledstvo, iako nisu svi bili za to. One su dobile pravo da traže svu dokumentaciju vezanu za imovinu Sretena i Dragutina Kojića i dobijale su sve traženo. Dolazili su papiri iz Arhiva Šumadije, Arhiva Jugoslavije, katastarskih knjiga… Ali, da bi uopšte stekle pravo da podnesu zahtev za restituciju morale su da uđu u pravnu borbu za rehabilitaciju Sretenovog unuka i Dragutinovog bratanca Sretena mlađeg Kojića, zvanog Pura.
On je od novih vlasti posle Drugog rata bio proglašen za ratnog zločinca i streljan u kragujevačkoj Pirotehnici, u krugu nekadašnje „Zastave”. Ana Marija za svog rođaka koji je pogubljen u 24. godini, kao student tehnike, a bio je sin Dragutinovog rođenog brata Milutina, lekara, kaže da je bio u četničkom pokretu i da je optužen da je kao pripadnik obaveštajne službe tukao nekoliko ljudi iz Gruže tokom isleđivanja.
Rodbina sumnja da je u optužbu bila umešana i osveta zbog jednog službenika banke Kojića koji je proneverio veliki novac, i da je bilo i lažnih svedoka, ali tada se gubila glava za ovakve optužbe. Na suđenju za rehabilitaciju sudija je tražio dokaze da je optuženi nekoga ubio i pošto toga nije bilo doneo je presudu o rehabilitaciji i vraćanju prava na imovinu.
Tada je podnet i zahtev za restituciju jer je Sreten bio jedini naslednik imovine koja je bila konfiskovana. Tragična je porodična i ratna priča kako je Sreten mlađi ostao jedini naslednik imovine svoje porodice. Stric Dragutin umro je 1941. godine pod misterioznim okolnostima, kako se pominje u pojedinim člancima, a Sretenova majka krenula je vozom „ćirom” put Italije 1945. godine sa još dvoje male dece, sinom i kćerkom, jer je njena svekrva, a supruga Sretena starijeg, bila Italijanka.
U Ustiprači je voz zaustavljen i, po Ljiljaninim rečima, muslimanske oružane jedinice su ubile majku i decu. Od tragičnog kraja porodice Sretena i Dragutina Kojića, koji nije imao potomstvo, prošle su decenije. Rođake iz pobočne grane porodičnog stabla pokušavaju da dokažu šta je još pripadalo ovoj porodici.
One su podnele zahtev za vraćanje banke u Pećkom polju i 11 hektara zemlje, kao i šume u opštini Leposavić od 250 hektara, a traže takođe i vraćanje Kojićeve banke u Kragujevcu, u Ulici kralja Aleksandra, poviše „Balkana”.
Banka ne može da se vrati
Što se tiče imovine u Peći i Leposaviću, od saradnice u Komisiji za restituciju u Kragujevcu koja vodi njihov predmet Danke Mladenović dobili su odgovor da imovina na Kosovu ne može da im bude vraćena jer je to problem koji rešava država i da se ne zna šta će biti. Što se tiče banke u centru Kragujevca, jedne od najlepših očuvanih zgrada u gradu, dobili su odgovor od ove službenice da su banke deonička društva i da one ne mogu da se vrate starim vlasnicima ni naturalno, ni kroz obeštećenje.
– Banku je započeo da gradi Sreten Kojić, a dovršio je Dragutin. Nju nije donela roda i spustila je, već je neko uložio u gradnju. Nije mi jasno da je grad kao vlasnik zgrade prodao objekat privatnoj banci, iako su znali da je podnet zahtev za restituciju, kaže Ljiljana Pavlović.
Njena kćerka Ana Marija kaže da je u ovom momentu njihov cilj da dobiju novčano obeštećenje za onaj deo nasleđa koji po Komisiji nije sporan, to je zemljište u Kragujevcu i Zakuti. Kada je oduzimano zemljište u Ulici kneza Mihaila u Kragujevcu tada je pet kuća sa placevima procenjeno na tri miliona dinara, dok je, poređenja radi, vila u Zakuti imala duplo manju procenu.
– Ako uzmemo u obzir da ta sredstva treba da se podele među 30 zakonitih naslednika i da je maksimalan iznos za obeštećenje po jednom nosiocu imovine, a to je bio Dragutin, 500.000 evra, onda se može očekivati da svako dobije po mali iznos. Neki naslednici bivših bogataša zbog ovakvog zakona javno su rekli da neće da uzimaju mrvice, već da žele poštenu odštetu. Sada je dilema da li prihvatiti da je zemlja siromašna i uzeti to što se nudi, ili odbiti i tražiti realnu naknadu, kaže Ana Marija.
Za nju je neshvatljivo da je prošlo devet godina i da naslednici najbogatije kragujevačke porodice nisu dobili novčano obeštećenje. Još manje razume što je njima onemogućen kontakt sa Agencijom ze restituciju, područna jedinica Kragujevac, da pitaju u kojoj je fazi njihov predmet.
Rečeno im je da mogu putem mejla da zakažu razgovor, ali tri puta su pokušali i nisu uspeli. Potom se Ljiljana žalila Agenciji i dobila savet da se obrati mejlom sa primedbom zbog ponašanja kragujevačke jedinice.
– I pored svega moja majka i ja smo zadovoljne, bilo kako da se postupak završi. Prvo, rehabilitovan je jedan nevin čovek koji je streljan tako mlad i, drugo, što je zbog velike želje i upornosti moje majke jedan tako zaslužan građanin i značajan predratni političar Dragutin Kojiće dobio u Kragujevcu svoju ulicu. Ona je bez broja i vodi prema zatvorenom bazenu, ali je to veliki gest i čuva uspomenu na znamenitog rođaka, zaključuje Ana Marija Pavlović.
KO SU BILI KOJIĆI
Istorijske ličnosti
Dragutin Kojić bio je istaknuti pravnik u Jugoslaviji pre Drugog svetskog rata, koji je doktorirao na Sorboni na temu „Aneksija Bosne i Hercegovine”. Bio je u ličnim prijateljskim vezama sa kraljem Aleksandrom prvim Karađorđevićem i ministar u četiri Vlade od 1919. do 1929. godine.
Njegov otac Sreten Kojić, rodonačelnik ove grane familije, bio je poslanik za vreme kralja Milana Obrenovića, a kao lični prijatelj kralja Petra prvog Karađorđevića učestvovao je u njegovom ilegalnom prebacivanju preko Drine 1903. godine pod lažnim imenom Petar Mrkonjić.
Milutin Kojić, Sretenov sin i Dragutinov brat, bio je lekar koji je besplatno lečio meštane tri sela u Gruži. U Kragujevcu su imali svoju banku koja im je posle rata konfiskovana. Zaslužni su za izgradnju pruge Lapovo – Kragujevac – Skoplje koju je finansirala italijanska porodica Sretenove supruge Tereza Montičeli.
Ova porodica upamćena je kao veliki dobrotvor. U izdanju Matice srpske izašla je knjiga „Znameniti Srbi”, gde su objavljene biografije Sretena i Dragutina Kojića. Posle optuživanja za ratne zločine Sretena Kojića mlađeg, Milutinovog sina, i njegovog pogubljenja porodici je konfiskovana celokupna imovina. Dragutinova supruga Olga, iako jedini naslednik imovine, umrla je posle rata u bedi u Beogradu, objavio je sajt kraljevina rs.
Коначно се у Србији са њене прошлости скида вековна прашина, под којом се још увек назире избледели сјај некадашњих времена, а упркос томе, довољан да заблиста одушевљењем у очима посматрача.
Поступак реституције је покренуо многе заборављене теме, међу њима и причу о Којићима и њиховим потомцима, оданим пријатељима, сарадницима, следбеницима Карађорђевића у најтежим временима, са којима су неговали и кумовске односе. У септембру 2016. године, овој породици је реституцијом враћена само једна у низу драгоцености – вила у Закути, надомак Крагујевца и Краљева, а овим малим кораком, учињен је велики помак у напретку ка правној држави и праведнијем друштву. Она је споменик страдања целог српског народа који је задесила иста судбина.
БЕЗАКОЊЕ И ТЕРОР БРОЗОВОГ РЕЖИМА
У послератној Југославији, индустријалцима, имућним грађанима, страним држављанима, одузимана је имовина на основу закона донетих у Титовој олигархији. Југославија за време Броза није била држава народа, већ творевина у рукама аутократе и једнопартијског система. Међу жртвама комунистичке пропаганде нашли су се и чланови угледне гружанске породице Којић из Закуте. Чиме су то заслужили? Заслужни за модернизацију живота у свом крају, обележили су развој Шумадије на прекретници два века – 19 и 20. Драгутин Којић, др права и министар у седам влада у периоду 1919-1929, био је велики пријатељ Александра Првог Карађорђевића, а његов отац, Сретен Којић, краља Петра Карађорђевића, са којим је био и у кумовским односима након што је краља под псеудонимом Петар Мркоњић, превезао из Босне у устаничку Србију 1903. године. Драгутин је по пројекту чувеног архитекте и рођака, Бранислава Којића, подигао вилу у Закути, са жељом да остане за успомену и сећање на Којиће сваком ко прође кроз овај крај. У вили је проводио викенде и мештани тврде да су Којићи били дивни и племенити људи великог срца и широке руке, ,,на понос села“. Деца су их поздрављала покличом добродошлице: ,,Живели Којићи“! Драгутинов брат, Милутин, лекар по професији, бесплатно је лечио становнике из три околна села и основао прву ординацију у том крају. У Крагујевцу су имали своју банку, кредитима су несебично помагали Гружанима, а Закута је имала водоводну мрежу пре многих развијенијих градова. Заслужни су за изградњу пруге Лапово – Краљево – Скопље, коју је финансирала италијанска породица Сретенове супруге, Терезе Монтичели. Свакако да су свиме томе допринели да буду трн у оку непријатељима спопственог народа – комунистима.
Конфискација имовине
Почетак Другог светског рата означио је почетак пропасти породице Којић и од тада се плански радило на њеном затирању. Сама смрт Драгутина Којића обавијена је велом мистерије и неразјашњених околности. Милутинова породица је трагично настрадала, сина и ћерку су му пред женом убиле усташе, након чега су пресудили и њој, да би последњег сина и јединог наследника Којића, Сретена Којића Млађег, званог Пура, 9. маја 1945. комунисти оптужили за ратне злочине и погубили га, а 14.3.1946. године, конфискована је целокупна имовина Којића у корист државе, одлуком власти ФНРЈ. Одузето им је непокретно имање површине 9,19 хектара, дворац од 17 соба и помоћних просторија, земљиште… Олга Којић, Драгутинова супруга, иако је имала право на наследство, умрла је у Београду у беди и сиромаштву. Након ослобођења, конфискована је и банка у Крагујевцу. Са новом Југославијом пала је у заборав историја Којића, чији потомци данас воде битку за повратак имовине и угледа, нарушених вишедеценијском дискриминацијом.
Судбина отете виле
У вилу у Закути уселила се војска, а круну заменила комунистичка петокрака и натпис: ,,Живео друг Тито“. Којићи су обележени као непријатељи комунистичке партије и као симпатизери и пријатељи краља Петра и Александра, вечито су били на нишану власти. Етикетирани као народни непријатељи свакодневно су били изложени животној опасности. У кућу су се доселили чиновници тадашњег режима и била је подељена на неколико станова међу новим власницима. Извесно време је била и у функцији земљорадничке задруге, у њеним резиденцијалним салонима складиштено је жито, потом је претворена у Дом за ст
аре, Савез извиђача, угоститељски објекат… Сам улаз у вилу води у најрепрезентативнији део објекта, са великим плафонским сводом у рељефу од изрезбареног дрвета, радом уметника из Охрида, а са десне стране је улаз у радни кабинет са двокрилним дрвеним вратима која је Драгутину даровао краљ Александар, иначе гост куће Којића све до трагедије у Марсељу. Изглед врата високих 2.20, украшених дуборезима, није могуће прецизно реконструисати јер са унутрашње стране недостају иконе на оба крила. Својевремено су мистериозно нестала и преко ноћи постала плен пљачкаша, али су, након што су откривена на тезги београдског бувљака, враћена под истим околностима и данас красе улаз министаског кабинета. Остатак намештаја, драгоцености и инвентара, такође, бесповратно је нестао. Спиралне степенице воде до спрата и поткровља у којем се налазе резиденцијалне собе, тј. оно што је од њих остало. Вила у Закути данас стоји као споменик нечовештва – опустошена, руинирана, без струје, воде и живота, а трагови вандализма оставили су на њој дубоке ране. Чак и у таквом издању, предмет је дивљења случајних пролазника, радозналих посетилаца, а они који се Којића сећају, тамо више не одлазе јер не могу да поднесу тужну судбину ове ,,успаване лепотице“.
Битка за обнову
Готово 70 година након смрти Драгутина и Милутина Којића, борбу воде потомци пет ћерки Теофила Којића, рођеног брата Сретена Којића. Љиљана Павловић, једна од потомака, члан је Комисије за заштиту приватне својине и наводи да правда не почива само на повратку материјалног, већ на опоравку целе породице. Анамарија Павловић, Дејан Марић, Нада Марић, Василије Аксентијевић, у разговору за Краљевину, а у име породице укључене у процес реституције, откривају велику жељу да се овај споменик од изузетног историјског значаја преуреди и рестаурира у музејски или неки сврсисходан простор, да му се подари хуманитарна, едукативна или културолошка улога, да поново заживи старим сјајем и на добробит сваког ко у њу крочи. Ми им желимо много среће и да истрају на том путу истине и правде, са надом да ће држава и људи добре воље препознати потенцијал и вредност улагања у очување знаменитости наше културне баштине.
