Out of Beschka   – 10.10.1944 it was an Evacuation  ordered by SS and not Escape.

Am 6.4.1941 griffen die  Hitlers „Welteroberer“  ohne dem Königreich Jugoslawien den Krieg zu erklären – am frühen Sonntagsmorgen Belgrad durch hunderten von Stuka Bomber und Stukas legten die Stadt  in Schutt und Asche , obwohl Belgrad für UNVERTEIDIGTE Stadt erklärt wurde..

„Am 6.4.1941 begann in Jugoslawien der 2. Weltkrieg…“

Am 11.10.1944 1942.. „Mein Vater kam von Griechenland heim. Eigentlich sollte er mit uns allen nach Wien umsiedeln, aber wer wird freiwillig seine Heimat verlassen.

ПРЕВОДИМ У ИМЕ ИСТИНЕ  МОЈОЈ БЕШКИ И БЕШЧАНИМА

Моје родно место Бешка и бекство у Немачку

Сећања Ели Матајс, рођена Кретер

Моји родитељи су Јохан Кретер, рођен 03.11.1902. у Бешки и Маргарета Кретер рођ-ена 10.02.1907. у Бешки. Мој отац је ишау ун основну школу ( обавезних 6 разреда ) после чега је отишо на занат за бербера ( брицу ) који је завршио мајсторским испи-том. Пре другог светског рата имао је фризерску брадњу и имао је једног шегрта. Имао је шесторо браће и сестара од којих је двоје умрло као деца.

Моја мама је такође завршила 6 разреда основне школе а после тога је помагала у сељачком домаћинству свога оца. Било ихн је деветоро деце а моја мама је била трећа по реду. Њен тата је имао виноград и држао је пчеле  а имао је и нешто земље. Мама је била његова десна рука. Деду и бабу смо звали „дејка“ и „мајка“. Од осморо браће и сестара моје маме је умрло троје као мали, једна удата сестра је умрла 1939. са 24 године. Још се добро сећам њене смрти, имала сам 7 година. Мало после тога је умро и дејка-Кретер. Он ме је подучавао, нажалост само до првог разреда. Веома сам га требала и  јако ми је недостајао.

Првог марта 1928 су се узели моји родитељи.8. маја 1929 се родио мој брат Хајнрих који је добио име од  татиног оца, деде Кретера. Мала фамилија је живела код деде. Ја сам рођена као друго дете 4. јула 1932. Моји родителји су саградили кућу у улици у којој су становали код татиних родитеља. Улица се тада звала „Сокак“, а касиније „руехајм“ а данас „Мала млинска“

10.09.1937 се родио мој брат Карл. Имали смо добре и вредне родитеље. Поред његовог берберског заната су мама и тата ишли у надницу у косидбу. Радили су заједно без помоћи других надничара. Рмбачили су ко луди.

Све је било у маминим рукама, а тата јој је био препустио команду. Понекад би се тата био отео и напио. Често сам одлазила по њега у бирцуз и он је мирољубио ишао са мном кући.

Ишла сам у школу, али нерадо. Било је учитеља који су ме имали на нишану. Једноме се нису свиђале моје локноце, другоме моје минђуше, које мио је трата био донео из Грчке. Он је био у Грчкој као чувар војног објекта, јер због срчане мане није могао бити мобилисан као војник. После тога није имао скоро никаквих прихода па се добровољно био пријавио као чувар објеката.

Често сам изостајала с наставе ина јесенском распусту сам помагала тати код вађења кромпира и у берби грожђа. Била су то лепа времена. Уз мене је увек била моја сестрична Кристина, коју данас зову Кристел. Нас две смо биле нераздвојне. Она је живела код нјене бабе Фрај и 1942 се вратила у Аустрију код родитеља који су добили малог брата. Њихово место је било договорено за сусрет код нмашег бегства 1947.

Једном је деда Фрај узео мене и Кристел са собом кад је запрежним колима ишао у Нови Сад. Мој деда је  требао да изпоручи једној муштерији мед. За нас девојчице је то било дивно путовање. Нш деда Фрај нам је у колима наместио кревет, јер смо морали да кренемо сабајле. Бешка је имала и млину. У зиму су долазили селјаци с колима на млину да мељу жито. Ми смо као дечурлија чекали да кола наиђу и да наше санке закачимо за њих да би нас одвукли до млине. Тамо би се одмах закачили за друга кола која би нас одвукла назад у село. Високух брегова за санканје није било, само малих брежуњака скојих смо се спуштали нашим санкама. У Бешки је било увек пуно снега и било је јако хладно и мразовито. Сећам се да ме је мама често слала коб баба Фраѕ по кисели купус и проколе. Сарма пунјена купусом и кромпиром је било зими јако омиљено јело. Чест сам смела да преноћим код моје баке Кретер. Она није могла добро да спава. Штрикала је у кревету седећи док се неби уморила и заспала. Ја сам је опонашала и наставила да штрокам моје започете чарапе. Али нисам далеко стигла, јер ми се вуна замотала 0ко игле. Сутраданм сам виудела  целу запетљанцију. Било је лепо остати код бабе Кретер и преко ноћи, причала ми је бајке, научила ме да предем на преслицу, да хеклам и шртокам и везем. Зими ме је једном недељно увече узимала сасобом на часове катехизма.

Зими, већ почетком новембра је у скоро свим домаћинствима била забијачка. Ми смо клали увек две свиње.

Увек је то био веп догађај. Моја мама је кувала месо, порционирала га за прераду, правила кобасице; укратко искористила би све од свинчета,стављала  шунке и сланинуи8 у саламуру,и димила их да би дуго трајале. Мама би брзо напунила цегер и оставила га у ајнфорт. Један од дечака из комшилука га је брзо и неприметно покупио.

6 априла 1941 је почео други светски рат у Југославију са бомбардованјем Београда и убрзо је цела Југославија била окупирана, јер је немачки вермахт на свим фронтовима био у напредованњу. За ускрс су стигли и у Бешку а ми смо као деца били запанјени посматрачи. Један  од војника ме је запитао: Хоћеш ли ме повести код твојих?“ Они су били сви приватно смештени. Ја сам га  повела, а и мој брат повео јуеденог. Обадва војника су се код нас добро осећали.

1942 или 1943 је  на Дунаву пристао брод војна болница. Свако ко је могао да иде се упутио на Дунав и понео са собом животних намирница колико је могао да понесе. И ми смо као ђаци ишли са учителјицом. Посада брода није могла да узме све великодушне поклоне и рекли су: „Брод ће иначе потонути“.

Тата се вратио из Грчке. Уствари смо се требали преселити у Беч, али ко би то добровољно напустио домовину и родни крај, тако да смо остали.

У лето 1944 су стигле фолксдојчери – подунавске Швабе из других крајева одакле су морали бежати испред партизана и Руса. Били су смештени код нас у Бешки. И ми смо рачунали да ћемо ускоро морати бежати. И у октобру 1944 је дошло време да се морало бежати. Скоро сви Немци из Бешке су се спремили за „евакуацију“ из страха од Руса а поготово од Титових партизана. У свакој кући је било заклано по свинче. За транспорт је узета велика канта за млеко која је била напуњена с месом које је било заливено са отоплјеном машћу да би се тако дуже одржало. Тако сми имали дуго за јести. И тако смо са свим осталима 10. Октобра 1944. напустити нашу Бешку. Мј деда  и баба Фрај бсу  отпутовали возом већ дан браније 9.10.1944. Ми нисмо имали запрежна кола и мој тата је отишао код једног Србина који му је морао дати нјегове конје и кола ( Наређење СС- окупатора ). Србин је био јако утучен и молио је тату да му вратиконје и кола. „Јелда брицо да ћеш ми вратити мје коње?“Тата му је то обећао мада ни сам није знао како како треба да изпуни то обећање. Са још једеном другом фамилијом смо натоварили кола и кренули. Кушу нисмо ни заклјучали, а кера смо оставили. Мој брат Хајнрих је био у Олмицу на занату. Возили смо цели дан са једним кратким одмором и у рано предвече смо стигли у Руму где смо били смештени по кућама. Кућа у којој смо били смештени је била огромна. За мене је то тада била узбудљива авантура. Носиола сам једну праву лутку коју сам била добила од моје тетке из Аустрије на поклон када нам је дошла у посету. Иначе смо у Бешки имали лутке које смо сами направили од прња ( крпа ).

11.10.1944 је било речено да ћемо бити утоварени у воз иначе би нас Руси ускоро сустигли. Отишли смо на станицу и били подељени у вагоне. Ми, мама, брат Карл.моја баба Крњетерт и ја смо били заједно са још једном фамилијом смештени у један вагон. Моји деда и баба Фрај су дан пре тога били отпутовали у Инђију.

„So mussten wir mit allen ( ? ) aus Beschka am 10. Oktober 1944 mit dem Zug aus Beschka wegfahren….Unser Haus wurde nicht abgeschlossen, unser Hund blieb zurück.“ – Am frühen Abend waren wir in Ruma.“  ( 30 km* ) “

Am 11.10.1944 ging es  weiter…

„Wir kamen in Eger an ( 444 km* ) und wurden in einer Schule einquartiert. Am nächsten Tag ( 12.10.1944 ) mussten wir wieder fort und kamen in Barackenlager in Trebendorf.“ ( 632km* ) “ Also fuhren wir nach Zwickau. ( 227 km ) – „Im Mai 1945 kamen die Russen nach Zwickau .Sie haben uns nichts getan. Vor Pfingsten sagte die russische Besatzungsbehörde, dass alle die aus Jugoslawien sind, wieder nach Hause können.

Тата се морао вратити у Бешку да би потерали краве у Аустрију. Тако је могао одрж-ати дато обећанје и вратити Србину коње и кола. Отац мио је причао да је Србинова радост била неописива. Трајало је два месеца док нам се тата опет придружио. Стигли смо у Егер и тамо смо били смештени у школи. Колико смо дуго путовали не сећам се више. Већ у првој ноћи асмо доживели прву ваздушниу узбуну и прво бом-бардованње. Морали смо у подрум који је био пун пивских буради. Ми деца смо вриштали и плакали и трчали из једног ћошка у други. Бојали смо се да из подрума нећемо више изаћи. Маме нас нису могле умирити.

Ујутру је  напољу ужасно изгледало. Школа је била погођена и сви прозори су били поразбијани. Мала кућица поред школе у којој су живели муж и жена је била сравњена са земљом.

Идућег дана ( 12.10.1944. ) смо морали кренуити далје и дошли смо у  прихватни логор са баракама у Требендорф. Остали смо тамо док нам се тата није придружио. Дали је то трајало данима или недељаме више се не сећам. Тамо смо чули да су баба и деда Фрај  у Цвикау ( ДДР ) и да су с њима биле и тетке (мамине сестре ) Сузи и Лиси.

Радиле су тамо у фабрики за производњу падобрана и чули смо да би и наша мама тамо могла радити. Дакле одпутовали смо з Цвикау. Мама је радила у фабрици за падобране а тата је нашао посао код неког фризера. Ми деца ( брат и ја ) смо били код деде и бабе Фрај. Имали смо две собе у једној бараки у којима смо живели шест одраслих са двоје деце. Зима је била врло јака. Ја сам неговала мало дете од наше комшинице из Инђије. Са дешијим колицима са шинама на точковима сам  могла колица вући као саонице. Имала сам тамо и једну пријатељицу, Немицу из Русије, чијег се имена више не сећам. Биле смо веселе и стално правиле шале. Једне недеље се у биоскопу давао филм „Жена мојих снова“ који је био забрањен за малолетнике. Са мојих 12 година сам хтела да видим тај филм. Обукла сам мантил од моје тетке који је имао високу пелцктагну која ме је учинила старијом  и тако сам се провукла  у салу. Не сећам се више ко је још био самном. Моја пријатељица је била годину дана млађа од мене. Тако је зима била прошла и стигло је пролеће. У школу се још није могло ићи. Ја сам била у 5. разреду кад смо морали напустити Бешку. У мају 1945. су дошли Руси у Цвикау којi нам нису ништа урадили. Пре свисветих нам је руска комадантура саопштила да се сви који су из Југопславије могу вратити својим кућама.

Други светски рат је био завршен 8. маја 1945 након капитилације немачког вермаџта. 21.маја 1945 смо на 65. рођендан деда Фраја били на станици у Цвикау сместени у воз и изгнани.Путовање је било прекидано и воз се није зауистављао на границама. Партизани, Титова ослободилачка војска је била преузела власт. 23.5.1945 смо после 50 сати путоваља стигли у Суботицу. Од станице смо далеко да пешачимо док нас партизани нису постројили. Пребројали су нас и потерали на други крај града. Тамо су отворили једну капију, утерали су нас све у нутра и закључали. Следећег дана рано у јутру, су после дугог чекања неки од нас позвани заједно са пртљагом у једну просторију. Кад су излазили, јењдва да је неко носио нешто са собом. Све су нам били одузели. Партизани су нам рекли да узмемо све  што нам треба са собом, али тамо куда идемо не ће нам пуно требати. Људи који су излазили са саслушања су нам рекли да обучемо што више робе на себе, јер ће нам тао где идемо одузети све осим онога што је на нама.

„Am 2. Pfingsttag, 21.5.1945,… waren wir in Zwickau oder Heida in den Zug gesetzt und abgeschoben.“ “ Am 23.5.1945 sind wir nach rund 50 Stunden Fahrt in Jugoslawien angekommen“ ( 1.078 km * )

Dass  man ausgerechnet in der Gau  des Gauleiters Mutschmann gelandet war wußten meine Landsleute nicht wo sie geraten waren, wie ich auch als ich am 22.9.1972 in Ostberlin am Ostbahnhof mit 6 Kommilitoninen der Belgrader Sektion Germanistik aus dem MERIDIAN-EXPRESS ausgestiegen waren.

Aber im Abschieben – diesmal handelte sich um Deutsche – waren WIR und blieben WIR die größten, mit der langjährigen Tradition. Hier sieht man WOHER sie stammt.

Auch die Reste der SS Division PRINZ EUGEN wollten nach dem Kriegsende Jugoslaw-ien verlassen, sie begehrten an die Engländer  als Kriegsgefangene ausgeliefert zu werden. Als die Engländer erfuhren, dass sie alle Staatsbürger  des Königreiches Jugoslawien waren, verweigerten sie die Übernahme.  am 18. Mai 1945 begann die Liquidierung  der 1500 Angehörigen der SS Division in Slowenien. Sie wurden mit MG alle  gruppenweise niedergemäht. Der Rache für 1,7 Millionen Opfer des Krieges gegen Jugoslawien konnten die sich nicht entziehen.

„Als das Frühjahr 1946  anfing, sagte meine Mama zu mir und den Anderen, wir versuchen aus dem Lager zu kommen, um in Sopmbor ( 20km  entfernt ) betteln zu gehen.“

„Im November 1946 waren wie mit Kinder 65 Internierte in diesem Haus ( in Gakowa) und im Februar 1947 waren wir nur noch 30 Personen.“

xx

„Im Frühjahr 1947 beschloss mein Vater, wir werden auch fliehen und gehen über die Grenze ( nach Ungarn)* Eines Nachts war es so weit….-“

Als er herauskam sagte er: „Wir bleiben keinen Tag länger, wir gehen.“

So machten sie sich zum dritten Mal auf den Weg und hatten diesmal Glück. Sie kamen bis nach Ungarn. Die Grenze war ungefähr 7 Kilometer von Gakowa. …- Sie kamen ( 47 km ) nach Mohatsch ins Gefängnis.

„Sie beschimpften uns, wir seien gekommen, weil wir ungarisches Brot essen wollen.“

„“Mutter sagte: „Dann lasst uns gehen, wir wollen euer Brot nicht, wir wollen nach Österreich und dann nach Deutschland.“

Am anderen Tag wurden sie auf ein Schiff nach Budapest verfrachtet.(225 km * ) Im Budapest wurden sie in ein Gefängnis gebracht. Dieses Gefängnis wurde Bolondhasz genannt ( Irrenhaus ). „Aber in den Nächten kamen die Wanzen, die fraßen uns fast auf.“ Nach vier Wochen wurden sie an die Grenze zu Österreich gebracht. Das war im Herbst 1947.

„Meine Mama war krank und wir gingen Richtung Österreich und waren fast drüben, dann wurden wir von der österreichischen Polizei gefasst. Die schrien, ob wir ihr Brot essen wollen, sie sollten zu unserem Hitler gehen.“

Nach dem dritten Versuch ließen sie die Polizisten gehen und als es hell wurde kamen sie in einen Ort.

„Die Leute schrien aus ihren Fenstern: Macht dass ihr wegkommt, geht zu eurem Hitler!“ Meine Mama schrie zurück: „Das ist nicht unser Hitler, er ist euer Hitler.“

Am nächsten Tag erreichten sie Durchgangslager am Bahnhof von Graz.

xx

xxx