Бавчарева “правна држава“ – i Bavcarizam

Бавчарева “правна држава‘

Избрисани за оне који нису упознати са про-блемом избриса и оне који се праве да незнају о чему се ради.

“Данас у словеначкој Скупштини потврђујемо вољу Словеније са рађањем савремене државе Републике Словеније.То радимо достојанствено, усправно, демократски одлучно и пријатељски до свих које води добра воља.Одлучујемо се, за више слободе, за такво уређење истатус државе, да убудуће нико не поцрвени када се упоређује са другима.Није нам апсолутна вредност соп-ствена држава, за нас је то нужни оквир за нормално стварала-штво у друштву европских народа.“ (Лојзе Петерле, пред-седник Владе Републике Словеније 25.6.1991).

“Господин“ Бавчар, – издржава вишегодишну кзну затвора – , дао је интервју љубљанском Дневнику (прилог Објектив 16.10.2019). Реаговања на опширни а садржајно мизерни инт-ервју била су малобројна. Ценимо, да је већина поштених чит-алаца, угледног часписа, била изненађена и разочарана јер у интервју није ракао ништа ново. Мањи део, његових пристали-ца, били су видно задовољни у нади његовог брзог повратка из затвора. Али ни најзагриженији Бавчаревци нису очекивали, да ће одмах за тим, исти затвореник изаћи из затвора и бити главни говорник на зборu пред постројеном првом јединицом словенске војске у Готеници и да ће му главни слушалац бити председник државе Борут Пахор. У интервјуу, као што се и очекивало, осуђени криминалац цело време говори да није крив за оно зашто је био осуђен, да уствари ништа слабо није учинио. Често је призивао правну државу, као да Словенија то није. Понављао је мантру оних који пишу у Днев-нику у рубрици “мишљења“ из оба политичка пола осуђујући државу за једно или друго нерешено питање. Први је интерју коментарисао Др. Растко Мочник (Дневник 22.10.2019) у краткој и врло оштрој оцени рада новинара који су водили разговор са осуђеником, дајући стратешку оцену ‚‚бавчсризма“ у функционисању правне државе. Питао је новинаре, да ако их занима криминал: “било би много боље и поштеније да су се посветили том државном злочину.“ Бавчарев рад и поступке оценио је као државни злочин, што је уистини и бијо.Више од десет дана чекали смо на врло добру колумну младог писца Горана Војиновића (Дневник – Објектив 9.11.2019) која свим жртвама избриса, као и поштеним грађанима Сло-веније, враћа наду, да ће се нешто покренути у пат положају у којем се је нашао највећи број избрисаних. Да ће коначно кривци за масовни злочин на националној основи, одговарати.У колумни са индикативним насловом “О неведности“ – О незнању, (или правили смо се да не видимо), који сам по себи све говори. Храбро открије сву трулост дру-штва, које је Бавчару “анд цомпанy“ дозволило, да са бр-исањем 25 671 људи, жена и деце, заустави и промени ток демократизације младе државе. Да увери колеге “нове демократе“ и Владу Словеније, као и потчињене, да дозволе да се деси масовни zлочин на националној основи. Друштво је за то знало, затварало је очи пред злочином, играло се игре не обавештености (неведности) и када јеПетрерле у једној ТВ емисији признао да су тада тражили непријатеље и да је избрис био пакосна намера. “И када смо све то знали, морао би бивши председник владе, министри и генерални секретар за своје дело и недело одговарати, то ми нисмо хтели“.Исто толико дуго,као претходни, чекали смо врло добар коментар професора Драгана Петровца, под насловом “зашто не смемо заборавити Бавчара“ (Дневник 25.11.2019) Храбро запише:“ Да колумну Горана Војновића, треба чешће читати и да колумну требе наставити.“ Истакне “...неоспорно је, да Словенија после срамног избриса није прошла кроз процес своје денацификације‘‚ (Катарзу). Подвуче “ да због садашнег стања у друштву, све више се смањује могућност, да би се суочили са тим шта смо радили и шта још радимо“. Упозорава “…да многи Бавчаре-ви идејни сапутници или извршиоци његових плано-ва су данас на сличним значајним функцијама у влас-ти и друштву“. На крају говори о добрим људима, што је по моме већина број Словенаца:“…тако су постојале усвим установама од полиције до лекара, такође мале групе људи, који су спашавали животе избрисанима. И данас постоје мале групе , чак и политичке, које се доследно супро-стављају злоупотреби људских права, уз њих и део цивилнога друштва са сличним вредностима. Постоји можда нада, да је то семе, које ће родити обилан род.“Ту жетву и њен обилан род избрисани чекамо и искрено се надамо пуних 28 година. Али та нада се је врло брзо изјаловила, после шамара који се зове “Затвореничка балада,“ колумна професора Владе Михељака (часопис Младина 20 12.2019). Пише о говору осуђеног робијаша пред “првоборцима“ десето дневнога рата у Словенији. До данашњих дана, немамо још аргументоване ши-ре анализе и одгопвора на питање, зашто се нама то догодило? Зашто, када смо били у новој држави пуни оптимизма и енту-зијазма, са вером у социјалну и правну државу, праведност и владавину права. Говорили су да је она бивша било једноумље. Зашто смо дозволили, да нас вође заведу, да добровољно сара-ђујемо у масовном злочину над суграђанима, познаницима, сарадницима и пријатељима друге националности? Покушат ћу стићи до једног од одговора. Анлиза би морала бити сагле-давање са више страна – унутрашња кретања, стање у окруже-њу, стање у свету и утицај великиh итд, да би се осветлило то зло! Мој поглед је усмерен на стање у друштву.

Др. Изток Дурјава у једном коментару на стање у друштву, закључује исти са констатацијом:“…треба ће закључити, да је Словенијa недоношче и да нас врло брине управљање са њом?“ (Дневник 30.102019) Моји познаници, интелектуалци из Крања, када дискутујемо о мојем случају, чије се решење протеже у недоглед – још мало бит че 30 година – говоре, да не верују политичарима јер су их преварили, изиграли и опљач-кали, да су разочарани и обесхрабрени и да нико од њих нема воље нити жеље, да наступи у јавним дебатама о својим проб-лемима а камоли да би узели једног странца у заштиту. Тако стање духа, међу људима, није редак случај.

Анализом озлоглашеног случаја Бавчар анд компанy, брзо се може доћи до закључ-ка, да је људски фактор узрок таког стања – реда догађаја. Тада је “господин“ Бавчар бијо виђенији члан прве Владе, на врхунцу моћи и славе, популаран и врло утицајан. На друштвеној лествици популарности био је је-дан од три најутицајнијих политичара у др-жави. Његова реч више је значила од речи председника или неког другог министра. Са министром за одбрану Јаншом био је у иди-личној сагласности а били су и велики дужн-ици један другоме. Иначе, афирмирао се  у периоду пре доласка парламентарне демок-ратије, када је успешно водио цивилни одбор за људска права. Савршено је вла-дао идејом и теоријом о владавини права, о правној држави као темељу демократије. За врме “десетодневног рата“ његове полициj-ске јединице у борбама са јединицама ЈНА биле су врло успешне, наневши јој најтеже губитке. Када је у новој демократској влади узео ресор безбедности, постао је свемогући шеф полиције. Свестан св-оје моћи, одлучивао је о животу и смрти – судбинама подложника. Слава и моћ су му ударили у главу. По завршетку “рата,“ Влада је радила нормално по Уставу, законима и прописима. Само је у пропаганди задржала ратну реторику. У медијима је нападала тзв. “великосрпску политику“. Али Брионски споразум постао је за Владу непремостива препрека. Процес брзога осамостаљивања био је устављен. Самосталност је била одло-жена за неколико наредних година. За време дискусије у Скупштини, сећам се покојног господина Франца Бучарја,председника Скупштине, када је изјавио, да му је подпи-сивање Брионскога споразума био најтежи тренутак у животу. Када то изјави бивши партизан, који је три године преживео у шуми, у борбама, који је небројано пута бив-ао у животној опасности, био ранаван, то много говори и још више шта је значио спо-разум за младу државу.

Тада је осамостојитељима прискочио на помоћ, развикани и омрзнути Милошевић. Споразумом Дрновшек – Јовић, уклања се препрека, омрзнута ЈНА – “србочетнишку армаду протерали смо за непуна три месеца“ говорили би победници.. Али то није бијо крај опасности, остали сu измишљени непр-ијатељи “србочетники.“ Којих за време “дес-етодневног рата“ нигде није било видети. У медиској пропаганди било их је много. Страх од тог “непријатеља“ био је велики. Зато је Влада одлучила да исте протера “милом или силом“. У реализацији тог задатка, Петерлетова влада је морала савладати две препреке:

1.- измишљени непријатељи, за време “рата“ нису се, на фронту у борбама, нигде приме-тили. Ни један цивил није био ухваћен нао-ружан и да се је борио на страни ЈНА;

2.-Вишепартиjски демократски систем, којег смо управo прокламовали, усвојили и поче-ли примењивати није диктатура или анархи-ја. Постоје правила друштвеног договора преточена у законе, које власт мора приме-њивати. Тако појединца можеш осудити и казнити када му, на суду, докажеш да је прекршио закон и учинио кривично дело. Предходно органи државе, полиција и тужилаштво, то морају документовати, као доказ да је кривично дело учињено и процес се наставља на суду итд. То би у овом случају трајало најмање 3 до 4 године. Влади се жур-ило, да очисти земљу od потенцијалне опас-ности, рат се јos водио у комшилуку.

Тада је Бавчар преузео иницијативу, одмах је заборавио све што је знао о правној држави и како она функционира, о владавини права и људским правима. Ни трепнуо није када је изговорио чувене речи , које су омогучиле масовни злочин:“ Заборавит њихова стечена људска права“. Премијер Петерле једва је чекао, да тако утицајан човек и борац за људска права, изјави то што и сам мисли, али као добар католик не сме први то изговорити.Методе које је Влада употребила у акцији чишћења државе од измишљеног унутрашњег непријатеља, била је метода коју су примењивали сви тоталитарни режими у историји (НКВД, Гестапо итд). Ангажиран је цео државни апарат, пре свих МУП и Министарство за јавну управу, од врха до дна.Жртве, измишљени непријатељи, нису били обавештени, нису знали да су осуђени, без одлуке суда, на моментално изгнанство из државе; својих станова,предузећа, болница из својих мешовитих бракова.До тог тренутка (26.2.1992) Словенија је била демократска правна држава. Тада је Влада суспендовала сопствени Устав и Конвенцију УН о људским правима и слободама. Суспедовала је владавину права и правну државу. Какав утицај и снагу су имали “госппода“ Бавчар и Петерле, говори чињеница, да нити један министар или високи службеник у управи није, ради тог злочина, јавно протествовао или дао оставку!Бавчара треба питати, када се позива на правну државу, да каже на коју мисли, да ли на ону која је функционисала до избриса 25 671 људи, жена и деце или на ону која је наставила функционисати по тако масовнем државном злочину?Било је то прво етничко чишћење на просторима бивше заједничке државе Југославије, за пример и потстрек другима, као и поуку да се злочин исплати.“Да би се зло ширило довољно је, да добри људи ништа не ураде“ /Едмунд Бурке/Избрисани становници били су затечени изненађени,престрашени и збуњени. Нисмо могли схватити, да се то нама догађа.Грознично смо тражили излаз. Околина је прихватила државну пропаганду, да смо сви сами криви за пакао у којем смо се нашли и за то што нам се догађа,јер нисмо хтели узети словеначко држављанство. На жалост то нам се догађа до данашњих дана.Политика је дуго припремала тај злочин, од доласка на власт! У наставку ће мо видети, да је друга страна (политике) лукаво помагала тај “историски пројект“. Средином 1991 године Скупштина је усвојила Закон о странцима, пред тим није усвојила амандмане, који би омогућили да држављани из других република СФРЈ, који стварно живе у Словенији, запослени,имају дозволу за рад и боравак да ако не желе прихватити држављанство Р.Словеније, аутоматски добивају дозволу за боравак, тј.потврди се већ важећа дозвола боравка. Више посланика, са левице, у току дебате упозоравало је своје колеге, шта ће се догодити ако се амандмани не прихвате – усвоје у Скупштини. Влада је тврдила посланицима да није потребно амандмане усвојити, јер да не постоји таква опасност.Демос је у Скупштини заузео чврст став у политици до Несловенац из других република али не до свих стртанаца! Тада је Скупштина Словеније преузела одговорност за последице усвојеног закона

Министарство за унутрашње послове своју “наредбу“ о избрису спустло је са врха државе до дна, до основних Управних јединица (УЕ). Запослени, који су у бившем режиму школовани крозвежбе “Ништа нас не сме изнемадити“ (ННП) наредбу претпостављених прихватили су без уговор. Појединци из УЕ такмичили су се, ко ће више до јучерашњих колега,познаника, другова избрисати. Брисали су целе породице. Цео систем деловао је усклађено. Судови су врло брзо уочили, на основу првих тужби,на основним судовима и жалбама на Врховном суду и Уставномсуду, масовно кршење људских права.Судови су такође “патриотски судили“ до краја деведесетих су судили на основи препоруке (наређења) одозго. Тако је Министарство за одбрану достављало на суд кратке оцене – биографије о припадницима бивше војске, коме се суди(упуство како мора бити осуђен).Тада у Словенији није били организација тзв цивилног друштва, које би посредовале јавности сазнања о масовном злочину. Прва председница и установитељица организације за заштиту људских права у Словенији, која је указала на проблем избрисаних,морала је напустити Словенију, јер су је медији прогласили Милошевићевим човекокм.Полиција је ловила људе на улици, уништавала важеча документа за боравак и такога без докумената протеравала из државе. Десет година државна машинерија је неометано функционисала!Резултат масовног, бруталног етничког чишћења је био поразан.Избрисано је преко 2% становника Несловенаца.Према последњој изјави МУП-а Словеније избрисано је 25 671 деце, жена и мушкараца, највише целе породице. Пре тог податка оперирало се ,на основи претходне изјаве МУП-а, са цифром од 18 305. Ценимо да и ова задња изјава МУП-аније коначна, неки говоре да је број избрисаних знатно већи. Чињеница је , да се до данашњег дана незна које су националности жртве избриса! Слободна процена, са великом вероватноћом тачности, да је око 90% српске националности.(Србија, БиХ – Реп.Српска, ЦГ и државе где живе Срби)Уставни суд Словеније је 1999 године пресудио, на основи званичног захтева, који је био уложен1994. година (5 година чекања) зашто? Док данас један мање важан политичар не чека нити један месец, о њему се одмах одлучује или му се казна поништава.Како смо преживели масовни злочин избриса, осуђени на прогонство, како су нам погазили достојанство!Тај изненадни, страшни, подмули чин државе Словеније, над својим грађанима, уствари одузимање права боравка и живота, у до тог момента, нашој заједничкој држави, изведен је плански организовано са синхронизованим акцијама више органа на свим нивоима државе.Били смо шокирани, када смо схватили, да смо “преко ноћи“ од равноправних и слободних грађана постали странци. Странци најниже категорије једнаки онима који илегално пређу границу. Које задњи полицајац, када те случајно сретне на улици, без икакве одговорности може избацити из земље. Тада схватиш, да си гурнут у провалију,без средстава за живот, препуштен да полако тонеш у дубину мочваре, да скапаш као животиња.Пре тог срамног чина били смо слободни поштовани и признати чланови друштва – “знани и признани“. Брисани смо сви од реда: интелектуалци, радници,деца, старци, здрави, болесни,

прави и криви. Одбачени остали смо без социјалног и здравственог осигурања(иако смо до тада сви редовно плаћали у фонд социјалног и здравственог осигурања – СПИЗ), без службе, безпензије,без стана (и ако смо до тада доприносили станбеној изградњи, плаћајући у фонд за станбену изградњу), без права на социјалну помоћ. За Црвени краст или Каритас нисмо постојали. Многи смо били избачени из својих станова (442). Остали смо без уштеђевине (уништени су нам документи, без њих не можиеш у банку и тд.), без цертификата у висини од 200 000 ДМ. Понижени смо заједно са породицама. Када смо потрошили оно мало средстава које смо имали, када су пријатељи и рођаци престали помагати, тражили смо било какав посао,да би са породицом преживели. Тако су доктори наука, професори официри, од најнижег до највишег чина, радили као обични неквалификовани радници – зидари,тесари,молери, каменоресци и др.Радили смо и као сезонски радници на сељачким газдинствима. Ђаци и студенти напустали су факултете и школе – прекидали школовање. Болесници су били отпуштани из болница, јер више нису имали здравстеног осигурања. Дешавло се, да тешко болесног, лежећег болесника заједно са постељом избацују из болнице, јер му је престало важити здравствено осигурање.Остали смо одбачени, погаженог достојанства и онемогућени. Породице су се распадале, на жалост, по националном шиву. До краја су нас обезвредили, као да нисмо били људи!То тотално понижавање, од дојучерашњих комшија, сарадника, познаника и пријатеља, равно је смрти у пустињи у безнађу. Само, та смрт ће бити спора са циљем да се жртва што дуже мучи и трпи. Тако нека индијанска племена убијају велике комарце, одкину му крила и пусте их да страдају до смрти.Многима су долазили познаници са питањем, шта још чекаш, зар ниси отишао тамо доле. Пре избриса смо их знали као добре и пристојне људе.У времену од избриса до данас умрло је преко 6 000 жртава државног избриса. Нису дочекали правду нити да им поврате погажено достојанство. Тако је “усред бела дана“ настала ноћ црна ко катран, како рече поштени песник.Ноћ која траје, за највећи број избрисаних, до данашњега дана. Преко 20 000 зртава избриса није ни до данашњега дана, добило то што је Европски суд за људска права пресудио да им припада – враћен статус и добију одштету,за морално и материјално претрпљену штету!Значајна улога медија.Сва голгота – трагедија бројних “јужњака“ и њихових породица, на почетку, се је одвијала у птпуној “медискокј тишини.“ Тада није било “новинара истраживача,“ медији су били под потпуном медиском кокнтролом. Владајућа гарнитура, на све могуће начине , се је трудила да проблеем избрисаних сакрије од очију јавности. Говорило се је, да су то појединци, који су за свој положај у којем су се нашли,сами криви, јер нису хтели узети “великодушно понуђено држављанство.“ Нису брисани, били су само пребачени у другу картотеку, где су уписани странци. Цело време, медији су понављали тај клише, узгред поударајхући, да су избрисани они који нису веровали у младу словеначку државу јер су уствари били непријатељи исте. Говорило се је да су то углавном, у највећем броју официри и подофицир бивше ЈНА, то су окупатори, који немају ту шта тражити, у држави коју су окупирали! (када, ко, па нек живимо тувише од 40 година?)

Народ је углавном веровао тој пропаганди својих вођа. Истина је вешто скривена изза те велике лажи!Тек кадаје Уставни суд Републике Словеније 1999. Године пресудио, да је масовни избрис прутивуставан и да се избрисанима чини кривица, да им се мора вратити статус и надокнадити штета настала чином избриса. Јавност је коначно сазнала истину о жртвама избриса.Хајка писаних медија постала је објективнија и смањен је интезитет писања.Електронски медији наставилису истим темпом са старим манирима. Обе ТВ куће предњаче у пласирњу полуистаина и лажи. Наставља се дискриминизација избрисаних. Понављају се старе лажи у новом издању: да су избрисани сами криви, да су шпекуланти који хоће да добију велике отштете и тако се обогате на рачун држављана који масовно губе службе.Догађа се проверено завођење преко ТВ екрана, докле спикер говори о избрисанима, на екрану се појављује слика високог официра, не чује се шта говор, док коментатор обавештава јавност да су избрисани, пред међународном јавношћу оклеветали словеначку државу. Или други трик, докле се говори о проблему избрисаних, на ТВ екрану се врти сцена како тенкови ЈНА газе постављене препреке – камионе или аутобусе – на улицама Љубљане!После таквих сцена, народ се са правом пита шта ти избрисани, (окупатори) хоће од нас поштених грађана? Зато и не чуди, да је о уставном закону о избрисаних изведен референдум ( и ако се зна да референдум о људским правима није дозвољено организовати изводити). О том питању би морао одлучивати Уставни суд. Али пошто је Председник ДЗ (Парламента) “закаснијо“ да правовремено потпише захтев, Уставни суд није одлучивао! Тако је референдумизведен. Изашло је око 30% грађана, “левица“ је референдум бојкотовала и тако помогла десници. Резултат је био катастрофалан за избрисане. Наиме 95% од изашлих држављана, изјаснило се је против усвајања Уставног закона – тј. да се проблем избрисаних не реши тако како је Уставни суд одлучио.У тако наелектрисаној атмосшери догодио се јепозив из Државног збора(Парламента): “ Избрисани дођите у парламент на плес свират ће вам Змаго на митраљез“ (Змаго Јелинчић вођа националне странке).У ДЗ није било правог одгова и осуде посланикове претње и провокације.Таква атмосфера,перманентног медиског притисака, етикетирања и дискриминизације, одражава се у томе, да само мали број појединаца сакупи храброст и одлучи се да јавно наступи у корист избрисаних, да захтева да се одлука Уставног суда изпоштује и проблем праведно реши!Тадању атмосферу у друштву, адекватно илуструје изјава Министрице за унутрашње послове, госпође Кресал, да ће испоштовати одлуку УС, макар је то коштало политичке каријере. То се је десило, изгубила је министарску каријеру, престала се бавити политиком, проблем није био решен.Индикативне су дискусије у ДЗ о надокнади штете избрисаним. Политика је плашила становништво, да ће отштете, које ће избрисани захтевати, бити превелике, да ће то економски ослабити државу, успорити раст животног стандарда и да ће цифра за исплату отштете избрисаним достићи једногодишњи друштвени производ државе Словеније. Поједини

посланици су претеравали с висином укупне цифре која би достигла 6 до 8 милијарди евра! Да би толико морала исплатити Словенија избрисанима ако би хтеле испоштовати одлуку УС Словеније. Медији су те лажи упорно преносили јавности и градили атмосферу да се јавност окрене против жртава избриса.Зато се проблем решава пуних 28 година и нема изгледа да буде решен.Однос органа власти од врха до дна , до данас се није променијо. Сви државни органи, од Управне јединице у општинама до министарстава и завода су доследно и педантно спроводилиодлуку МУП-а. Сваки проблем који смо покушали решавати, у борби за голи опстанак, решаван је као кад би решавали проблем квадратуре круга. Тако боравак ниси могао добити ако ниси имао социјално осигурање. Када тржиш социјално осигурање ,одговорили би;добићеш га ако имаш решен боравак (привремени или стални). Сваки животни проблем био је условљван неком препреком, да би ти живот био што компликованији.Да би савладали нове препреке било је потребну улагати много труда, вренмена и финанциских средстава!Када дођеш у уред, врло нељубазно, онако са висине питали би те шта хоћемо, као да немамо право на то што тражимо. Говорили би нам да смо сами криви за стање у којем смо се нашли. Најтеже је било сакупити одговарајућа документа да добијеш оно што тражиш. Скоро сваки путби нашли, да неки документ фали или му истакао рок важности. Пошаље те по документ у другу државу,коме рок важности истиче за 6 месеци, нпр. да ниси судски кажњаван, не брига га да тамо бесни рат. Ако имаш срећу да преживиш, одобри ти визу за боравак код породице, тек када протекне једна година од задњег боравка. Увек неком документу протекне рок важности, па поновно мораш да идеш по важећи.Сваке године, кад дођеш да обиђеш породицу, молиш да ти продуже боравак, шеф са тобом обави службени разговор – полициско салушање. Направи службену записник и сваке године понови се исти негативни закључак. По шефовој “слободној оцени“, да:“Пошто постоји могућност да ће мо угрозити јавни ред и мир (да се напијемо, нпр.) зато смо опасни по безбедност земље, молба се одбива.“ Нису се обазирали на то да испуњавамо све са законом прописане услове, на основу којих би нам морали одобрити боравак са породицом. Шефови су се претварал у судије и осуђују нас и наше породице.Моје упорне молбе , за добивање дозволе за привремени боравак са породицом, решавали су на УЕ пуних 8 година. Главни аргумент, шефова, да ми позитивно не реше молбу била је одлукаМинистарства за унутрашње послове о одузимању држављанства Р.Словеније, којег сам стекао давне 1975 годие. Сваки пут сам аргументима доказивао, да одлука МУП-а о одузимању држављанства базирана политичком конструкту, да је измишљотина састављена од лажи и да то не сме бити њихов аргумент. Доказивао сам да испуњавам све услове, које је Заккн прописао за боравак са породицом! Одговорили би да одлука МУП-а о одузимању држављанства има законску подлогу и да то што наводим морам на суду доказати. Без срама би говорили , да испуњавам законом прописане услове за боравак са породицом али пошто сам опасан за јавни ред и мир као и за безбедност замље,да ми не могу угодити молби. Наређење највишег шфа је извршено и ако је било противзаконито.

Остали нижи службеници уопштинама, односно у УЕ били су далеко бољи али уздржани у поступцима. Појединци су били пријатељски наклоњени и помагали би саветима, када шеф није бивао у близини.Два пута је Уставни суд Словеније одлучивао о избрисанима 1999 и 2003 године. У оба случаја одлучио је у корист избрисаних. Захтевао је да се избрисанима врати статус и надфокнади морална и материјална штета. Политика је те одлуке игнорисала.Појединци или мање групе, када су хтели за избрисане нешто добро урадити, били би убрзо ућуткани или из политике одстарањени.Тек када је Европски суд за људска права из Стразбоурга 2012. Године, прогласио избрисане жртвама етичног избриса и од државе Словеније захтевао, да избрисанима врати статус, да јим надокнади сву штету – моралну и материјалну, да се јавно извини и да кривци одговарају на суду, држава је почела деловати.У имплементацији одлуке Европског суда, држава спроводи стратегију одуговлачења, постављања свакојаких препрека, да што већи број избрисаних не дочека правду и материјалну одштету.То су урадили када су у Парламенту (ДЗ) усвојили два противуставна закона. Први, Закон о променама и допуни закона о регулисању статуса држављана других држава наследницах бивше СФРЈ у Републики Словенији – ЗУСДДД-Б (СЛ РС бр.50/2010 од 24.7.2010 у важности од 24.7.2013.Други, Закон о вражању одштете особама које су биле избрисане из регистра сталнога бивања – ЗПШОИРСП (Сл.РС бр.99/2013) од 3.12.2013 у важности од 18.6.2014 до 18.6.2017.Према одредбама тих закона жртве избриса су били приморани савладати велике и за вежћну несавладиве препреке. Тако су избрисани, по ЗУСДДД-Б морали, да бораве у Словенији најмње годину дана. Сами су морали обезбедити финанциска средства за живот, унајмити стан (као да су неки богати туристи). То је био услов да би могли по другом, такође прутивуставнеом, закону тражити надокнаду претрпљене штете и враћање статуса, којег су имали пре избриса.Тако је избрисани морао платити 190 евра таксе за молбу за привремени боравак. Трошак се повећавао јер молбе нису могли предавати у амбасадама Р.Словеније у својим државама, већ су их морали слати у УЕ општина, где су пре живели или намеравали да живе. Сви су морали превести својих молби на словеначки језик и оверити их на суду, што је дуплирало трошак.Те, са Законима постављене препрека, покушало је савладати тек нешто више од 700 жртава избриса. Само ½ истих је добила позитиван одговор, тј. стекли су могућност да дођу у Словенијуи уложе молбе за признавање статуса и исплату отштете. Друга пловина жртава, њих 350 , са одбивеним молбама изгубила је могућност да добије отштету одређену одлуком Европског суда, изгубили су уложена финациска средства. Уствари били су поновно избрисани. Овог пута су словенскокј држави брисање и платили.Према,другом неуставном Закону – ЗПШОИРСП – жртве избриса су добиле, за претрпљену моралну штету, за сваки месец избриса, мизерних 50 евра, што је пет пута мање од најниже социјалне помоћи коју прима словеначки држављанин. Ограничена је и висина материјалне

одштете и то на износ три пута висине нематеријалне одштете. Тако ако је жртва избриса претрпела материјалну штету у висини 100 000 евра, добио би за месец избриса 3×50 евра пута број месеци колико је био избрисан. Тако акои је био избрисан годину дана, добио би 3x50x12 само 1.800 евра. Што је тешко кршење Устава Р.Словеније, који сваком грађанину гарантира надокнаду целокупне штете коју је претрпео!Са таким лукавим, противуставним препрекама(законима), које је испречила на путу избрисаних до припадајуће одштете, држава је постигла свој циљ.Данас је уредило статус и одштету прима само5 375 жртава избриса или 1/5 од целокупног броја избрисаних. Укупна сума, коју ће тих 5 375 “срећковића“ добити иноси око 25 милиона евра. Држава је отишла корак напред у своју корист, одредила је да се отштета исплаћује у пет годишњих рата, да избрисани не би много брзо обогатили? Уствари, на силу раполажу са новцем који припада жртвама избриса.Пуних пет година, проти правно “обрћу“ њихове паре и тако се још богате на њихов рачун.Других 4/5 жртава избриса, више од 20 000 их је којима није решен проблем,не добивају нити 1 цент од суме која им, по одлуци Европског суда, припада! Са таким односом Репулике Словеније су поновно избрисани.Одлука највишег суда Европске уније за људска права изиграна је на непоштен и егоистични начин. Тако се спроводи одлуку међународног суда, упркос томе што је држава подписала Приступну погодбу са ЕУ, у којој у тачки 2 пише, да је чланица ЕУ обавезна поштовати међународно право и одлуке међународних судова – и упркос чињеници, да Словенија захтева од Хрватске да дословце испоштује одлуку Међународног суда о граници у Пиранском заливу.Тако Словенија имплементира две одлуке својег Уставног суда и обавезујућу одлуку Европског суда за људска права. Свако може израчунати колико је на тај начин зарадила са 20 000 поновно брисаних, тј. колико би морала исплатити отштете, када би испунила одлуку ЕСЉП из Стразбоурга.Проблем жртава избриса није решен! Присиљени смо да тражимо правду путем скупих адвоката и још скупљих судова( адвокатска такса за жалбу на Врховном суду је 1000 евра, за Уставни суд исто толико а за Европски суд је 1200 евра.Тко има толике паре да се носи са државом чланицом ЕУ?)Држава је проблем закомплицирала и продубила о томе говори писмо директорице Амнестy интернационал Словеније госпође Наташе Посел, којег је 19.3.2018 послала председнику ВладеСловеније, господину Миру Церару. Госпођа Посел у писму истиче, “да се је у друштву оствариопогрешан утисак, да је Словенија успешно решила проблем избрисаних, да је то погрена слика јер досадашње законодавство није успело ефикасно решити правни положај чак ни оним редким избрисаним, који данас живе у нашој држави без икаквих докумената….да избрисани , који живе у иностранству, па до данас , ради немогућих услова,сада због закона, којима је протекла важност, нису могли регулисати свој статус или добити адекватну надокнаду за штету насталу кршењем људских права.“ Госпођа директорица истиче:“да су по 1.а члану ЗУСДДД деца избрисаних могла добити враћени правни статус, само под условомда су била рођена у Републики Словенији.“ Наводи пример:“ да су избрисаном, са четворо деце,дали статус и надокнаду штете само детету рођеном у Словенији, остало троје деце, рођене у иностранству

Када смо долазили проверавати дали су нам документа добра онда би нам уништавали документа и присиљени смо да тражимо нова документа на просторима где је већ дивљао рат.То сам написао, јер самуверен да је највећи број Словенаца добрих, поштених и истиниољубивих и да немају са злочиначким избрисон ништа заједничког. Са жељом да не дочекамо 30 годишњицу самосталности са срамотом коју је народу направила група слабих и неодговорних плитичара.Дочекати тридесету годишњицу државе, са срамним теретом од 20 000 случајева нерешених жртава избриса, упркос одлукама Уставног суда Републике Словеније и Европског суда за људска права је пораз демократске Словеније и Европске демократске идеје, односно победа бавчаризиране демократије. На крају, ово пишем иради оних, који су наивно, као и ја, веровали у заједничку државу, да у историским променама, земља и народ остају а да се системи и режими мењају. Оних који су искрено веровали, да земљу, која је настала вољом наших предака, после крвавог Великог ратаи која се је у заједничком НОБ-у свих народа счувала и проширила границе, може обстати на идеји плана Конфедерације. Словеначки план Конфедерације био је довољно комотан оквир заживот и развој свих народа бивше Југославије и решење кризе у коју смо упали.Оних који су веровали да се искрено борим у неравноправним условима рада Парламента. Њима се искрено извињавам, ако сам их таким ставом завео и помогао да су заради те вере били избрисани.Ово стање, бавчаризиране демократије, може и мора се променити. Ако политичке вође одлуче; да се врате на праву парламентарну демократију, да се испоштују одлуке два највиша суда за људска права , да се моментално почне процес Катарзе, да све жртве избриса буду обештечене, са повраћеним статусом, да се реализује план Амнестy интернационал Словеније.После свега овога, ја и даље верујем у пут заједничког живота, правде, функционисања правне државе и истинске демократије. Знам да већина жели исто и верује да свака држава, може така бити.Кад реализујемо план Амнестy интернационала о решењу проблема жртава избриса, тада ћемо створити неопходан оквир за нормалан суживот у друштву са осталим европским народима. Тада се, при упоређивању са њима, нећемо стидети. Милан АксентијевићГолник 22.2.2020 Бивши посланик и пензионер

Über stasifolteropferadamlauks

I am 66 Years old and I do promote acommodations on the adriatic´s sea beaches for holiday in apartments close to the sea-close to the mediteranian beauty. I am still victim of torture in STASI-Prison 1982-1985. I never reacht Justice and satisfaction by Germany´s goverment after 30 Years ! I am fighting for the implementation of § TORTURE in Germany´s low.
Dieser Beitrag wurde unter Uncategorized veröffentlicht. Setze ein Lesezeichen auf den Permalink.

Kommentar verfassen