NIEMAND und NICCHTS wird jemals vergesssen !!!- NIKO i NISTA nije zaboravljeno! pislo je na autu koji je dosao u Berlin  Treptov gde su 100.000 slavili POBEDU nad  Trecim Rajhom  koji je zapecacen padom Berlina i kapitulacijom koju je Kajtel morao potpisati u noci 8./9. Mai 1945 u obliznjem Karlshorstu.

Ardasir Parse

„Zemljo moja napaćena – čizmom nemilosrdnih barbara pregažena.

Tamo daleko gde moja  domovina beše

zavlada inferno, čemer, jad i beda.“

Adam Lauks

Beograd – Destabilizacija, osnivanje potpomaganje terorističkih, ekstremističkih i separatističkih alijansi i stvaranje novih etničko-regionalnih krvnih granica, su od pre više od polovine stoleća postali uobičajenom i prepoznatljivom praksom, po Planu Bernarda Lewisa za formiranje novog uredjenja sveta i obezbedjenje Američke vladavine svetom. Sredstva koja su pritom bila primenjivana i koja se i danas primenjuju ne mogu biti nehumanija nego što jesu. I u bivšoj Jugoslaviji su bile upotrebljene poluge moći do tačke razaranja i raspada i predstavljaju  daljnji vrhunac bednih rekorda u intenzitetu laži, zločina i genocida, koji se i danas stavljaju u fokus procesa protiv srpskog generaliteta na Internacionalnom sudu u Den Haag-u koji su praćeni oskudnim vodjenjem dokaza, zabludama, manipulisanim dokaznim materijalom, izmišljenim brojkama i plaćenim svedocima, da bi se nešto dokazalo, što se tako nikada dogodilo nije i što zbog bezbrojnih indicija, dovodi do  bitnih sumnji u istinitost prezentiranih dokaza.

Tama se nadvija nad zemljom, kada se osnovni juristički principi na najvišim sudskim instancama počnu gaziti nogama, u interesu manjine, koja u ime halapljivosti i eksploatacije čovečanstva, svojim zločinima i krivosudstvom odlučuju o sudbinama celih naroda i država.

Mene – gezählt hat Gott deine Königsherrschaft, und er hat sie beendet. Tekel – gewogen worden bist du auf der Waage, und für zu leicht bist du befunden worden. Peres – zerteilt ist deine Königsherrschaft, und den Medern und den Persern ist sie gegeben.“ (Züricher Übersetzung).

DEUTSCHLAND und Völker der EU besinnt Euch, so lange es noch nicht zu spät ist.
NUR WIR können den Endkrieg verhindern.: Nemacko i narodi evropske unije  osvestite se dok je jos  nije prekasno. SAMO MI mozemo spreciti  ARMAGEDON !

Na transparentu: Ako hoćete da zaustavite teror širom sveta – zaustavite SAD

Aus ganz Europa kamen Menschen und nahmen auch diese Message zur Kenntnis als eindeutige innere Angelegenheit des Deutschen Volkes.

UVOD

Teroristička organizacija NATO-a je u Jugoslaviji, Iraku, Avganistanu u Libiji dokazala svetu, da je po svom nahodjenju i bez UN-mandata u stanju napasti svaku zemlju, koja ne raspolaže atomskim oružjem. Ratom na Kosovu i ratom protiv Iraka su na kraju 20. veka po prvi put stvoreni uslovi  za 21 stoleće i otvoreni putevi  za inicirane  secesionističke – separatističke borbe i ratne zločine. I rat u Jugoslaviji je  bio posledica destabilizacije u cilju razaranja, koja je počela  u junu 1991 čime je mirni prelazak  jedne južno-evropske zemlje u slobodnu tržišnu privredu pretvoren u haos. Razaranju i ratu u Jugoslaviji je prethodio slom Sovjetskog Saveza koji je usledio nakon destabilizacije njegovog južnog krila od strane SAD u njegovim islamskim republikama. Destabilizacija Amerike je dovela, i u Iranu do demontaže jedne cele nacije, dovodjenjem Ayatolah Komenija na vlast i rušenjem Šaha, i dovela do od strane Zapada i arapskih zemalja  iniciranog rata Iran-Irak sa viče od million mrtvih. Iako Sadam Husein nije mogao pobediti u tom ratu, je 20 Septembra 1980 prešavši Arvandrub upao u iransku pokrajinu Chusestan. Do danas nije donešena niti jedna rezolucija kojom bi Irak bio  osudjen da plati reparacije za načinjenu  ratnu štetu. Tokom osmogodisnjeg rata  su ratne štete u Iranu prevazišle  1 trilijardu US$ – i samim time su UNO i  njegov Savet bezbednosti postali  jedna obična farsa i nekorisna i neupotrebljiva internacionalna instanca za nalaženje rešenja u medjudržavnim konfliktima i sukobima.

RAZLOZI ZA RAZBIJANJE  I UNIŠTAVANJE JUGOSLAVIJE

Jedanajst dana pre  napada NATO-a na Jugoslaviju 13.marta 1999, su visoki  predstavnici evropskog  OSCE-a govorili o saznanjima, po kojima „sredinom januara u kosovskom selu Račak nadjeni Albanci nisu  bili žrtve navodno srpskog masakra nad civilima…interno gledano, je glasilo u OSZE-u, se polazi od insceniranja od albanske  strane“  pisao je  o tome tada Berliner Zeitung. 18. marta 1999. godine, šest dana pre početka rata: „Tadašnjem predsedavajućem  Evropske Unije Joški Fišeru biva od strane  jednog tima finskih patologa izručena kompletna ekspertiza o „Račaku“ Momentalno se taj izvestaj zavija u velo tajnosti. „Da li bi došlo do rata na Kosovu, da je crveno – zelena vlada Nemačke objavila taj izvestaj ?“, pita se  Matias Kincel u uvodu  njegove knjige „Put u rat “ u 2000 toj godini.

Neuzevši u obzir taj izveštaj finskih patologa, legitimišu Nemački ministar spoljnih poslova Jočka Fišer i teroristička organizacija NATO-a njihove pripreme za rat u prvom redu sa „masakrom u Racaku“, za koji se ne okrivljuje albanska nego srpska strana, – i pored postojanja  dokaza koji suprotno govore – i to pre svega od strane Rudolfa Šarpinga (SPD) tadašnjeg ministra odbrane Nemačke, koji Srbe proglašava odgovornim za taj masakr.

Rat protiv Jugoslavije i Beograda sa ciljem razbijanja Jugoslavije  je davno pre masakra u Račaku od strane terorističke organizacije NATO-a bila zaključen u Vašingtonu, ali i u Berlinu.

Nemačka je uz odobrenje NATO -a imala povod za razbijanje Jugoslavije s ciljem likvidiranja  konkurencije u svetskoj trgovini oružjem u kojoj je Jugoslavija zauzimala 4. mesto. Razbijanjem Jugoslavije Nemačka nije više morala  da sustigne konkurenta nego ga je razorila i zaobišla da bi sada bila na trećem mestu. (Adam Lauks)

Južna  Evropa je još mnogo ranije smatrana nemačkom zaledjinom, za eksploataciju sirovina, poljoprivrednih proizvoda i jeftine radne snage. U drugom svetskom ratu Hitler nije imao nameru da napadne Jugoslaviju, ona je trebala da bude rezervoar za snabdevanje  njegovog fronta  protiv Sovjetskog saveza i tako bi i bilo da psihopata Musolini bez Hitlerove dozvole nije, željan uspeha na ratnom bojištu, napao  Jugoslaviju. Kada su mu Toitovi partizani pružili prevelik otpor morao je Hitler doši u pomoš prijatelju u nevolji. Sve do 1942 godine su u Berlin  javljani samo sukobi sa bandama, teroristima koji su stalno nile neposredno pred likvidacijom i istrebljenjem, ali su izveštaji sa lašno prikazivanom situacijom na bojištu najčešće završavali sa trebovanjem pojačanja, tako da je  1942 godine kada i do Čerčila prvi put dolazi ime partizan i Tito u borbama s partizanima bilo angazovano 640.000 Nemačkog Vermahta i Himlerovih SS divizija. U ključnim operacijama i borbama u Sovjetskom savezu  su te divizije osetno nedostajale i Hitleru je pomanjkala ta snaga za odlučujući udar kojim je trebao biti slomljen otpor i uništena Crvene armija. Savremeni istoričari sve otvorenije zastupaju tezu da je Hitler zbog  upravo tog neplaniranog rata na Balkanu izgubio rat sa Sovjetskim savezom. Svakako je  i vadjenjem kestenova iz vatre za svog prijatelja Musolinija u Africi i u Grčkoj Nemačka pretrpela poraze, koji su imali takodje  velikog uticaja na smanjenje  udarne moći „blickrigera“ i „Barbarose“. Da li je i u toj istorijskoj činjenici razlog za tu bezgraničnu mržnju nama „prijateljski“ naklonjenih Nemaca, kojima je Tito „oprostio“  plaćanje  nadoknada za ratnu štetu koju su Hitlerove horde počinile od  6.4.1941 – 9.5 1945 , da bi 750.000  nakon kapitulacije likvidiranih Nemaca  u Jugoslaviji ostalo  za budućnost bez spomenika i pomene !??

U modernoj geopolitici država zapada, je Jugoslavija vidjena kao tranzitna zemlja sa koridorima za gasovode sa Bliskog Istoka i Kavkaza ka budućim snabdevačima energijom zapadnih zemalja, čija se glad i žedj za energijom čini neutoljivom i nezajažljivom. Nemačka je već odavno htela da eliminiše uticaj Rusije u južnoj Evropi.

„ Srbija  nije država u evropskom smislu, nego razbojnička banda. Sloveni nisu rodjeni da vladaju, nego da služe, to mora da im se utuvi.“ je  1914 bilo mišljenje  nemačkog Cara Vilhelma II pre no sto su  nemački vojnici krenuli u rat protiv Srbije. Krajem 1915  je Srbija pod nemačkim ratnim poklikom “ Serbien muss sterbien“ bila skoro skroz uništena.

Za vreme 2. svetskog rata, je počeo nemački Blickrig protiv Jugoslavije sa bombama na Beograd 6.aprila 1941 i zemlja je bilau roku 12 dana razbijena od Hitlerove nacističke Nemačke. Severni deo Kosova je potpao pod nemački  vojni protektorat, istovremeno  stvorivši sebi novog saveznika  sa novonastalom Ustaškom-drzavom  – Nezavisnom drzavom Hrvatskom (NDH) zajedno sa Bosnom i Hercegovinom, a Slovenija je bila razdeljena izmedhu Nemačke i Italije. Započeli su progoni i pokušaji uništenja slovenske rase od strane Musolinijeve Italije i Hitlerovog III rajha.

Još od 1920 ih godina je Italija bila pokušavala da slovensko stanovništvo u pokrajini Julijska Venecija  nasilno  italinizira. Od  1941 se brutalno postupa protiv slovenskih grupa otpora. Nakon i samo uz pomoš Hitlerove Nemačke pokoravanja Jugoslavije, započela je 2. italijanska armija sa sistematskom eksploatacijom slovenačkog i hrvatskog  stanovništva u Jugoslaviji i odvodila  ljude na prisilni rad. Stanovništvo je bilo izloženo neljudskom  načinu torture gladovanjem, otimano mu je sve osim najneophodnijeg za preživljavanje. „Pobunjenici“ su po pravilu  bili na licu mesta streljani, a ne tako retko  je bilo dodatnih represalija  iz redova civilista. Komandirajući 2. italijanske armije, generali Vitorio Ambrosio i Mario Rogata  su u vezi  s represalijama izdavali detaljna pismena uputstva i naredjenja. U njima je bilo utvrdjeno izmedju ostalog, da se sela koja potpomažu  borce pokreta otpora ili učestvuju u oružanom otporu protiv okupatora bezobzirno spale. Sva ta sela i njihove njive su mogla biti konfiskovana i predata italianskom stanovništvu, to je bila politika progona i etničkog čićcenja – ratni zločin koji nikada nije bio sankcioniran. Ukoliko nebi bili odmah pogubljeni, bili su u okviru masovnih deportacija zatvarani u koncentracione logore u Kiesanova kod Padove, Rijeci, Lovranu, Bakru, Kraljevici, Gonars kod Palmanove, Monidjo kod Trevisa, u koncentracionim logorima Kampor, Renici kod Areca, Visko kod Palmanove.

Zbog politike sistematskog izgladnjvanja u logorima je umrlo na hiljade ljudi. Posle rata  gotovo da nije bilo nikakvih pokušaja da se ratni zločinci izvedu pred sud. Zapadni saveznici su de fakto sprečili sva jugoslovenska nastojanja  u tom pravcu, a Talijansko pravosudje je pored javnih zahteva, bilo nezainteresovano za juristicku obradu ratnih zločina. U Jasenovcu je na granici prema Bosni 1941 otvoren najveći koncentracioni logor od strane Ante Pavelića masovnog ubice i njegovih Ustaša, sa vezama u Vatikanu. U tom hrvatskom Logoru za likvidaciju ubijeno je  oko 700.000 Srba, Sintija, Roma i Židova od strane  Hitlerovih kolaboratera. Od strane Tita podignut memorijalni centar Jasenovac, joji je bio za vreme  gradjanskog rata od strane Hrvata razoren.

Jos od kraja 1970 tih godina je počela Nemačka da podstice separatizam i razcep Jugoslavije, a njena obaveštajna sluzba ( BND ) je stupila u kontakt sa špijunima u Hrvatskoj i Albaniji. Erih Smidt Enbom je pisao u svojoj knjizi: „Schattenkrieger“ “ Bilo bi potrebno mnogo prostora kada bi se pokušale i približno prikazati sve špijunske aktivnosti iz Pulaha ( centrala BND-špijunaze) koje su bile usmerene na zaoštravanje secesionog rata u bivšoj Jugoslaviji i potom  na izgradnji  zone  uticaja i mreže  nemačkih špijunskih službi na Balkanu. Ostaje da se konstatuje, da je najveći deo od strane Hrvata uvezenog naoružanja bio nemačkog porekla, koje  pod uslovima  embarga Ujedinjenih Nacija, bez aktivne pomoši spijuna  BND-a nikada nebi stiglo u Hrvatsku“ Dalje pise Smidt Enbom:  Nakon što je BND bio preuzeo potpunu kontrolu nad hrvatskom tajnom službom, zahtevao je BND „Ciscenje“ i Miroslav Tudjman, sin predsednika,  je u martu 1993 godine postao Šef Nacionalne Službe Beszbednosti Hrvatske.

Od 1980. tih godina nalazila se Jugoslavija u privrednoj krizi. Imućnije republike Slovenija i Hrvatska zu zahtevale secesiju, odcepljenje od Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, pri tome masivno potpomagane od strane Nemačke i Amerike, sve dok  to 1991 u jednom referendumu od strane  radikalnih desničarskih zastupnika nije  jednostrano i sprovedeno.

Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija se, nakon pobede „Zapada“- USA nad, na njenom južnom krilu – njegovim muslimanskim republikama, destabilizovanog Sovjetskog saveza, koji je bio upleten u beskonacni rat protiv Afganistana i njegovih, od strane Amerika potpomaganih Talibana, raspala i došla u fokus Zapada, jer je „Željezna zavesa“ prestala da postoji. Sada je odjednom Jugoslavija, zbog svoje političke blizine Beograda prema Moskvi postala prepreka Americi ka novim privrednim  prostorima i budućim naftovodima i gasovodima sa bliskog istoka. Razbijanje i razaranje Jugoslavije, je bio deo većeg plana ( Plan Bernarda Luisa) za kontrolisanje  kaspijskih cevovoda na njihovom putu ka Evropi.

Jugoslavija time postaje mogućom preprekom na putu budućim naftovodima od Kaspijskog mora, a Beogradova blizina  Rusiji je  postala zapadnim zemljama trn u oku. Tako  su zapadne zemlje preko njihovih  obaveštajnh sluzbi još davno pre rata radikalno-nacionalističke organizacije u Hrvatskoj, Bosanske Srbe u Bosni, radikalno-islamističke struje u Bosni i Kosovu snabdevali s Oružjem i novcem. Geografski položaj Jugoslavije je doveo do pomaganja raznih ekstremnih nacionalističkih i fašističkih organizacija koje su razparčavanje Jugoslavije kanalisali i garantirali.

Sean Gervasi je pisao u njegovom članku pod naslovom: “ Nemačka, SAD i jugoslovenska kriza „:

„Cilj zakulisne politike zapada i njegovih saveznika, pre svega Nemačke, sjedinjenih drzava Amerike, Velike Britanije, Turske i Saudijske Arabije, je bio razparčavanje Jugoslavije u njene etničke sastavne delove, bio je to jedan proces nacionalnog raspadanja u jednom bratoubilačkom ratu(…) to jest demontaža Jugoslavije.“ Nemačka je videla svoju ogromnu  šansu u novonastalom privrednom prostoru jedne razkomadane Jugoslavije. Bivši brigadni general Loquai je u vezi stim pisao: “ Još u vreme kada ostale članice NATO-Pakta  nisu na to niti pomišljale, je Nemačka politika bila odlučila, da ona bude vrh koplja kod buduće direktne vojne intervencije na Kosovu.“

Fašističke organizacije, koje su bile  od zapada, pre svega od Nemačke i SAD potpomagane i podsticane, su bile: daleko  desničarski nastrojena anti-srpska hrvatska stranka prava, teroristicka organitacija UČK na Kosovu i radikalno-islamske struje u Bosni i Hercegovini.

Jugoslavija je pre toga bila uspešna multi-etnička država, država koja je  služila kao uzor istočnom bloku, koja je bila sposobna da uspešno uskladi elemente socijalizma sa elementima kapitalizma. Današnje mini-države su u privrednom i političkom smislu samo senka sebe samih. Siromastvo, privredna nestabilnost na ivici državnog bankrota je  nasledstvo ove tragedije i politike država Zapada.

Hrvatski kao i srpski političari i bosanski džihadisti  su rovarili i podpaljivali nacionalnu etničku mržnju da bi  konačno izbio gradjanski rat sa „desetodnevnim ratom“ 1991 u Sloveniji.Wiliam Engadl je pisao u svojoj knjizi: „A Century Of War: Anglo American Oil Politics And The New World Order“ :

„Krajem Juna 1991 je putovao Američki ministar spoljnih poslova u Beograd, gde je odbio da razgovara sa predstavnicima Hrvatske i Slovenije i gde je tom prilikom javno izjavio: „da Vašington neće  diplomatski priznati ni jednu republiku koja se bude  ubuduće odcepila i proglasila nezavisnom“ Tek nakon toga je izbio rat, jer je time  Srbima dominirana JNA pod Slobodanom Milosevicem dobila zeleno svetlo iz Amerike za njene napade na Sloveniju i za rat protiv Hrvatske i protiv Muslimana u Bosni i SAD je produžila ratna dejstva na Balkanu ne priznavanjem suvereniteta Slovenije kojima su ostale  evropske države slepo sledile. To se ispostavilo samo kao taktika za izazivanje rata. Frakfurter Algemajne Zajtung (FAZ) je pisala tada 7. Januara 1992:

„Iza tog  evropskog se sve jace izdvaja Amerika“ piše FAZ dalje: „Slovenački i hrvatski političari se pitaju za razlog ovakvom američkom držanju. Slovenački ministar spoljnih poslova Rupel je pisao pismo američkom ministru Bejkeru i pitao za  za razloge takvog američkog anti-slovenizma. U Ljubljani političari sve više dolaze do zaključka, da je Bejker  toga leta Predsedniku Anti Markoviću ne samo da je dao odrešene ruke za uvodjenje JNA, nego ga je direktno na to pdstakao. Sluti se da SAD očigledno dugo nisu imale primedbi na rat protiv Hrvatske.“  Engdal pise dalje: Ako su prethodno britanski diplomati samo sputali, a posle javno pokušali da demantuju, da je odbijanje  priznavanja nezavisnosti pojedinačnih  republika u cilju stvaranja neke nove jugoslavije u cilju borbe protiv  širenja Nemacke zone uticaja na Balkanu, danas se manje više u anglo-saksonskim novinama o tome može sve čitati.“

Ispostavilo se ipak, da je pored SAD, pre svega Nemačka imala veliki interes za razbijanje Jugoslavije i zbog toga su se odlučili zajedno s Amerikancima da  Srbe postave za žrtvenog jarca. Jos  pre 80. godina je Velika Britanija koristila svoje odnose sa Srbijom, da bi Balkan  1912-1914 uvalila u balkanske ratove sa teškim posledicama. I ovoga puta kao i tada  se Srbija zloupotrebljava, da bi poslužila  kao instrument za destabilizaciju srednje Evrope, s ciljem slabljenja Nemačke, koja je time tada bila najviše pogodjena.

WIR ALLE wissen wo ist der Ursprung alles Übels das die Welt und Europa überzogen hat und in Brand gesteckt hat, das uns alle in Verderben zu führen gedenkt. Wenn WIR Völker der EU es JETZT nicht stoppen, dann haben WIR ALLE diesen ENDKRIEG UND ARMAGEDON verdient !

Gradjanski rat  na Balkanu – rušenje i razaranje Jugoslavije

Nastavak sledi u Ratu u Hrvatskoj od 1991 – 1995 i u Ratu u Bosni od 1992 – 1995. Najveća etnička čišćenja počinju Hrvati, kada su u leto 1995  oko 300.000 Srba iz Krajine, koji su  tamo živeli stolećima, pobili ili prognali. Hrvati su bili naoružani iz 1990 raspuštenih arsenala vojske DDR-a da bi počinili taj genocid. Džihadisti iz celog sveta, kao i stari prijatelj Amerikanaca, Osama  Bin Laden, su se borili protiv Srba u Bosni i ostavili su iza sebe u okolini Srebrenice spaljenu zemlju i osakaćene leševe. Samo je Arial Šaron, nekadašnji ministar odbrane Izraela i član Kneseta potpomagao Predsednika Slobodana Miloševića s oružjem, jer je Šaron prozreo jednostranu prezentaciju konflikta i terorističkih poduzetih mera od strane fanatičkih Islamista i fanatičkih desničarsko-radikalnih katolika.

LAŽ O SREBRENICI

Pred Haškim tribunalom za ratne zločine je bivši ministar spoljnih poslova Velike Britanije Lord Oven  godine 2004 izjavio:“…. priznavanje  Slovenije, Hrvatske i Bosne od strane Evropske Unije je bila jedna teška pogreška, (…) jugoslovenski ratovi u Jugoslaviji su bili gradjanski ratovi  a ne srpske agresije, bosanski Muslimani nisu ni u ko0m slučaju bili samo žrtve, a hrvatski predsednik Franjo Tudjman je daleko gori od Slobodana Milosevića.“

Naser Olić, komadant bosanskih Muslimana u Srebrenici je ratni zločinac kao iz udžbenika, koji se hvalisao sa 21 inca video filmovima, u kojima je prezentirao njegove trofeje nad mučkim masovnim ubistvima nad bosanskim Srbima što je on i dokumentovao.On je bio odgovoran za tečke ratne zločine nad bosanskim Srbima u i okolo Srebrenice, tamo je vršio genocid, za koji je ostao nekažnjen.

Kada je general bosanskih Srba Ratko Mladić stigao do Srebrenice, tamo više nije bilo muslimanskih ratnika koji su izmedju 1992 i 1995 godine u okolini Srebrenice vršili masovne likvidacije srpskog stanovništva. Oni su zajedno s naoružanim  civilima napustili Srebrenicu još pre ulaska Srba 11. jula 1995. Njihov komadant Naser Orić je pre toga od Francuza helikopterima izvezen. Orićevo bekstvo je izazvalo kaos medju njegovim borcima, i došlo je i do medjusobnih oružanih čarki. U Potočare su pobegli napušteni civili, žene, starci i deca. Srbi su nekoliko stotina tih muškaraca odveli na saslušanje u Bratunac. 17.Jula 1995 su potvrdili predstavnici muslimanskih civilnih biroa i UNO, da civili Muslimani po svojoj želji napistaju Srebrenicu i da će biti evakuirani u oblast koja je pod kontrolom Muslimana. Srbi su to korektno odradili. Pred Haškim sudom je bosanski Musliman Naser Orić na drugom stepenu suda oslobodjen za svoje teške ratne zločine i vratio se u zavičaj kao bogat covek.

Carlos Martins Branco portugalski UN-oficir, koji je bio zamenik šefa  Operacija UNPRROFOR-a, nadležan  za preuzimanje raporta i izveštaja sa terena koji su sastavljali  u Srebrenici postavljeni UN-vojni posmatrači, je izjavio: „procenjen broj od 7000 žrtava u Srebrenici zu zloupotrebljeni u propagandne svrhe i manipulaciju.“ 1998 je on pisao: da “ nema sumnje da je tokom trogodišnjih ogorčenih borbi  protiv bolje obučenih i bolje vodjene bosansko-srpske armije (BSA) poginulo najmanje 2000 bosanskih Muslimana. Taj broj i odgovara otprilike onim mrtvima koji su od strane internacionalnog tribunala bili za vreme dugogodišnjeg trazenja ( 2.028) pronadjeni do 2001 godine na području Srebrenice. To je UN-oficira  dovelo do pretpostavke da su mnogi, ili čak većina tih mrtvih poginuli još pre zauzimanja Srebrenice.“

Izetbegović je ovo izjavio, kako to stoji u knjizi današnjeg francuskog ministra spoljnih poslova Bernara Kusera, koji  je za vreme rata u Bosni  pripadao nevojnoj organizaciji „Lekari bez granica“, njemu kao i tadašnjem američkom pregovaraču Ričardu Holbruku. „Nisu postojali logori za likvidaciju, ma koliko da su ta mesta bila strašna. Ovde se misli na od strane Srba, Hrvata kao i muslimana otvorenih od strane Crvenog krsta istom merom kritikovanih logora za ratne zarobljenike, to je  potvrdio Izetbegović, čovek koji je  sanjao o islamskoj božijoj državi u Bosni, koju su mu Amerikanci bili obećali. On je dalje izjavio : „Ja sam se nadao da će moje izjave ubrzati bombardovanja“ misleći time na u proleće 1999, američke napade iz vazduha, navodno kao reakciju na “ Masakr u Srebrenici“ koju su tukli  srpske pološaje i civilne objekte.

Sa dejtonskim ugovorom je 1995 bio završen  gradjanski rat izmedju tri zaraćene strane.

NAORUZAVANJE TERORISTIČKE GRUPE UČK OD STRANE NEMACA U RATU PROTIV SRBA I SAVEZNE REPUBLIKE JUGOSLAVIJE

Procenjuje se da je  5000 etničkih Albanaca učestvovalo na hrvatskoj ili na strani muslimansko-hrvatske federacije Bosne u ratu protiv Srba. Jedan deo njih se kasnije  priključio 1992 oformljenoj UČK, terorističkoj organizacji koja je bila podpomagana  sa Zapada. Od 1996 do 1998 počinila mnoga ubistva medju srpskim civilnom stanovništvom, srpskim policajcima i Albancima johi nisu hteli da saradjuju, i sve to u cilju stvaranja nezavisne Kosovo republike putem terora.U isto vreme UČK biva naoružana i obučavana od strane Nemačke i Amerike iako se nalazila na internacionalnoj listi terorista. Od 1998 počinje UČK na Kosovu vojne operacije protiv srpskih jedinica. Ovi ratni sukobi nagone 50-60.000 ljudi u bekstvo. 1998 se po podatcima KFOR-a u redovima UČK borilo 15 – 25.000 Albanaca protiv srpskih jedinica, Jedan deo naoružanja je dolazio iz zemalja članica NATO-a. Tako je po javljanju nemačke agencije za stampu – dpa – 12.aprila 1999 italijanska policija zaplenila veliko skladište oružja i municije i ratne opreme, koja je bila namenjena za UČK. U sastavu oko 30 tona ratnog materiala nalazile su se i protivvazdušne i protivtenkovske rakete i puškomitraljezi. Oružje je je bilo sakriveno u vozilima nemačkog porekla sa bosanskom registracijama i deklarirano kao humanitarna pomoć KARITASa za ratne izbeglice u Albaniji.Ostalo je ne razjasnjeno gde je oružje bilo utovareno sa 1000 komada iz nekog NATO – arsenala u Nemačkoj. Obuka UČK je počela 1996. Počevsi od 1998  treniraju instruktori privatne američke firme Millitary Professional Resources Incorporated  kao i engleske i nemačke  privatne  firme. Izmedju 1998 i jula 1999 godine su pripadnici UČK bili obučavani i potpomagani u Italiji, Turskoj i Nemačkoj. U logorima za trening  i obuku u Albaniji su za vreme rata na Kosovu radili nemački i britanski instruktori. Savetnici CIE su najkasnije od 1999  pomagali UČK sa vojnim publikacijama i uputstvima za borbu protiv vojnih i policijskih srpskih jedinica. Nejasno je ostalo od kada tačno je pružana ta pomoć.

Od početka otvorenog rata sa Srbima, UČK se na Zapadu ne smatra  više terorističkom organizacijom, preko noći mutiraju u  borce za slobodu, dok istovremeno  veliki deo novca za finansiranje rata dolazi iz trgovine drogom, prinudne prostitucije i prostitucije dece kao iz trgovine robljem i ljudskim organima kosovskih Albanaca, u kojim  poslovima  dokumentovano Albanci sa Kosova  igraju vodeću ulogu u organizovanom kriminalu  u Evropskoj uniji. Oni su bili štićenici  zeleno-crvene koalicije gospode Šredera, Šarpinga i Fišera koji su odlučili da  se 24.4.1999 na  bazi jedne laži pokrene  agresorski rat protiv Jugoslavije suprotno medjunarodnom pravu. Kalkulirane manipulacije i laži o navodnom masakru u selu Račak od strane nemačkih i američkih političara i medija, su bile povod za ovaj kriminalni čin povrede medjunarodnog prava od strane NATO-a. Za navodni masakar kod sela Račak u kome je 15. i 16.januara 1999 nadjeno   pobijenih 45 ljudi. Jugoslovenski organi bezbednosti su bili osumnjičeni za taj masakar. Danas važi za sigurno, da se tu radilo o teroristima UČK, koji su ubijeni u borbi sa srpskim organima bezbednosti. Dokazano je da tu o masakru nad civilima nije moglo biti ni govora.

U Vikipediji se nalazi detaljni izveštaj o tome: „Jos pre nego sto je usledila detaljnija istraga o okolnostima tih ubistava je incident diplomatskim putem i u medijima momentalno pripisan srpsko-jugoslovenskoj vladi kao zlooin protiv čovečanstva (čovečnosti) i kasnije je kao niti jedan raniji incident do tada iskorišten za legitimiranje vazdušnih napada NATO-a na  Saveznu Republiku Jugoslaviju i bez odobrenja odnosno mandata UN ( Ujedinjenih nacija) (…) Takozvani „Masakr u Račaku“ je postao  značajnim primerom  polarizirajućeg novinarstva i političke instrumentalizacije. Medijima je prebačeno da su postali glasnogovornici dotičnih  sukobljenih strana. Za distribuciju neproverenih slika  o navodnom masakru u Račaku, a kasnije i u Rugovu, koriste organizacije bliske UČK i internet, koji se u Kosovskom ratu  prvi put koristi u direktne propagandne svrhe. Protivurečnosti i neslaganja  koja su se pojavila u izveštajima OSCE-KVM, organizacija za ljudsla prava, u timovima forenzičkih stručnjaka, jugoslovenskim organima i na procesima Haškog suda, su doduše raskrinkali mnoštvo  lažnih vesti i pogrešnih informacija, ali objava  važnih dokumenata nije dozvoljena i stvarna istina o dogadjajima nikada nije izašla na videlo.

Ali nakon rata kada je Berlinski list Berliner Zeitung došao u posed  forenzičkih „protokola“ Rantinih finskih kolega i kada je u martu 2000 otkriveno da po tim dokumentima  još uvek nema poznatih dokaza o navodnom masakru, je Helena Ranta izjavila tome dnevnom listu, da su je na njenoj konferenciji za stampu 17.marta 1999 pogrešno razumeli, da su se negativni nalazi tragovi baruta finskog tima odnosili na jedan prethodni test na rukama mrtvih. U javnosti  je do tada važila verzija, da su istraživanja pomoću SEM-EDX testa pokazali nedostatak  tragova baruta na rukama mrtvih, i da  s kod mrtvih radilo o civilima odnosno nije dokazano da se radilo o borcima, cime  su pomocu parafin-testa utvrdjeni nalazi drugih timova bili opovrgnuti, po kojima je 37 od ubijenih pre smrti očigledno jos pucalo. Zapravo, tako  objašnjava Ranta na ponovni upit Berliner Zeitung-a, da njen tim nije bio ispitao tragove baruta upravo na rukama ubijenih. Umesto toga je naredila  traženje dokaza samo za streljanje, pucnjevima iz neposredne blizine, dakle na drugim delovima tela osim na rukama. Na druge delove tela se dakle i odnosila konstatacija na konferenciji za stampu  na kojoj je pomenuti konstatovani nedostatak tragova baruta odnosio pri istragi finskih eksperata. Prema tome  finska forenziška ispitivanja, potpuno suprotno od  nastalog utiska na konferenciji za štampu, ne samo da scenario o streljanju nisu potvrdili nego su zapravo tvrdili suprotno. Mendel upućuje na jedan daljnji subtilni elemenat u izlaganju Rante, da praktično  nije bilo moguće izveštaj samo čitanjem izjave za štampu doći do jasnoće u objašnjenju. Rečenica Rante iz izjave za štampu: „Uzimane su probe za SEM-EDX testove koji su se pokazale  kao negativni.“ Ova izjava se po saopštenju Helene Ranta na Mihael Mandela od 12.7.2001, nije odnosila na leševe iz Račaka, nego na uzorke koji su  Ranti poslati sa drugih pozicija i od sasvim drugih leševa. Pod “ testom“ sam podrazumevala samo delimičnu primenu SEM-EDX-postupka uopšte, ali nikako primenu tog testa na leševima u Račaku. Takva istraga je morala biti obavljenea dva do tri sata posle nastupanja smrti, da bi uopšte imala smisla. Kada je Ranta 12.marta 2003 nastupila kao svedok optužbe pred Haškim sudom, došlo je do zbrke kod tužioca usled Rantinih izjava, da Ranta ovaj veoma važan detalj nije bila saopštila ni tužiocu. To čak kao svedok nije  ispravila. Kada je zamenik glavnog tužioca Geofrri Nais zapitao o tom modernom testu, za koji je on smatrao da ga je bila primenila na leševima pri istragi  za tragovima baruta, koji je navodno u svim lučajevima bio negativno ispao, je prvo pokušala da izbegne to pitanje. Na ponovljeno pitanje od Najsa  odgovorila je samo ne jedan konfuzan i protivrečan i očigledno  nelogičan način: Istraga na rukama leševa u ono vreme nije više bila svrsishodna i njen tim nije sprovodio ispitivanja na rukama leševa; bili su uzeti uzorci odeće i kostiju, primena SEM-EDX-testa nije imala smisla, takvi testovi moraju biti primenjeni tri do sest sati nakon ispaljivanja metka; tim je ove testove vršio  samo na izabranoj odeći i na jednom komadiću kosti lobanje; svi ti testovi su bili negativni; tim je iz razloga transparentnosti sproveo nekoliko testova i u ovoj oblasti. Jos 1999 je Ranta bila ukazala na to, da je ona njene instrukcije u vreme Račaka dobijala izključivo iz nemačkog ministarsta spoljnih poslova i da joj  je nemački ambasador  Kristian Paulus, kao predstavnik tadašnjeg  persedavajućeg u EU, i neposredno pred konferenciju za štampu 17.marta 1999 dao odredjene instrukcije.

U januaru 2004 je Helena Ranta izjavila: “ da je čitav niz vlada imala interes na verziji dogadjaja u Račaku, kaja bi samo srpsku stranu prikazala kao odgovornu, (….) Takvu verziju im ja nisam mogla pružiti“ Ona je pri njenom pristanku  za učesće na konferenciji za štampu 17.marta 1999 polazila od toga, da će joj prisutni zapadnoevropski diplomati dati podršku.

Američki politikolog Fil Batler tvrdi da su razaranje i raspad Jugoslavije bili deo šireg plana NATO saveza, kojim su želeli da oslabe geopolitičke protivnike zapadnog bloka u regijama Trećeg sveta i progutaju zdrave ekonomije naroda sa ovih prostora… Prenosimo njegovu kolumnu.

Možete li da zamislite danas Evropu sa Jugoslavijom kao ključnim igračem među narodima? Ja mogu. Jugoslavija je u stvari bila jedan od najvećih kulturnih i društvenih eksperimenata u istoriji.

Osnovana na području sukoba nekadašnjeg Austro-ugarskog i Osmanskog carstva, Jugoslavija je ujedinila obe kulture na način koji nije viđen još od vremena Aleksandra Velikog, koji je posle velikih osvajanja asimilirao narode. Eksperiment, ako mogu tako da ga nazovem, trajao je nešto više od pola veka. Idealan iz razloga što su u jednoj državi živeli svi južnoslavenski narodi. Stvaranje Jugoslavije delimično je bio i geostrateški potez Britanije i Francuske, da bi se usporila ili blokirala Nemačka.

Odredbe tzv. “Krfske deklaracije” udarile su temelje ustavnoj monarhiji koja se ni po čemu nije razlikovala od Engleske. Prava i pravo glasa, i poštovanje temeljnih principa Ilirskog pokreta bili obećavajući aspekti rane Jugoslavije. No, tada je kralj Aleksandar ukinuo ustav i izbore, ali je zajednički život etničkih i kulturnih zajednica i dalje davao nadu za budućnost.

Rat, političke spletke, unutarnji i spoljnji pritisci u to vreme su teško opterećivali ovu novu svetsku silu u nastajanju. Kao što je to bio slučaj u mnogim takvim eksperimentima, na kraju je autoritarna vlast postala nužna, možda i poželjna. Nacionalni heroj Josip Broz Tito postao je taj “diktator”, ali je stekao svetsku slavu i čvrsto držao stvari pod kontrolom, a Jugoslavija je imala veliku ulogu na svetskoj sceni. Međutim, kada je njegova moć oslabila, suprotne sile su našle svoje uporište. Nema naučnika ili političara koji o tome danas ne govori, ali uloga Tita u osnivanju Pokreta nesvrstanih nacionalnih država je neosporno velika i izuzetno značajna, pogotovo za ljude koji sada žive u Hrvatskoj, Srbiji, Crnoj Gori i ostalim bivših jugoslavenskim zemaljama.

U suštini, Pokret nesvrstanih težio je samostalnom razvoju naroda između velikih sila s idejom koja negira Hladni rat. Naravno, velike sile koje su se bavile ideološkim ratovima i imale su svoje strategije, koje su uključivale apsorbovanje svake od tih siromašnih nezavisnih zemalja. Kao što vidimo danas, strategija je bila da se izazovu bitke koje vode ka podeli i stvaranju nemoćnih zemalja i naroda širom sveta. Raspad Jugoslavije je najbolji primer, gde danas nijedna zemlja ne pokazuje naklonost prema Pokretu nesvrstanih.

Umesto toga, EU i NATO su bili gravitaciona sila koja je privukla Sloveniju, Hrvatsku i ostale. Vidimo ostatke strategije Hladnog rata i u činjenici da su Belorusija i Azerbejdžan jedine dve preostale članice pokreta u Evropi, a Fidži se kao najnoviji član pridružio 2011. Međutim, 2012. je samit Pokreta nesvrstanih imao je veću posećenost od bilo koje prethodne godine, što je možda i znak krize Zapada.

Gledajući s distance na raspad Jugoslavije, jasno je da se radi o zaokruživanju geostrategije Vašingtona koja se sprovodi svuda, pa i teškim metodama. Akcije Klintonove administracije su u to vreme bile tajne za javnost, kao što su i danas. U tekstu “Odluka o intervenciji – Kako završiti rat u Bosni” iz 1998. godine autor Ivo H. Dalder kaže “Dok danas mnogi pišu rečito i strastveno kako bi objasnili neuspeh Vašingtona i Zapada da se zaustavi etničko čišćenje, logori i masakri stotina hiljada civila, malo ko je to pitanje postavio u leto 1995. godine, kada su SAD napokon odlučile da preuzmu vodeću ulogu u okončanju rata u Bosni.

Ali, istina je mnogo jednostavnija od stvarnosti. Nikome ne treba „trust mozgova“ da otkrije zašto je predsednik Bil Klinton oklevao da posreduje u Bosni. Klinton je u stvari nastavljao politiku prethodnika Džordža Buša starijeg, kojoj je cilj bio destabilizacija jugoslavenskog socijalističkog uspeha.

Sada znamo da su kod nas tajno obučavani pobunjenici odigrali ključnu ulogu u rasparčavanju regije preko organizacije poznate kao Atlantska brigada, koja se borila u ratu na Kosovu na strani Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), a brojala je oko 400 naoružanih boraca. Ovaj izveštaj otkriva da su SAD pod lažnim izgovorom vodile posrednički rat u bivšoj Jugoslaviji. Što se tiče Bila Klintona i njegovog neradog uplitanja u regiju nekad poznatu kao Jugoslavija, može se reći da je to prljava istorija genocida i beskrajnih laži.

Priča koju sam pronašao je priča o Francuzu koji je trenirao Atlantsku brigadu, što u svemu podseća kasnije na Ukrajinu, Libiju i Siriju. Vidite “obrasce” koji nas vode do istine. Stravična stratišta legitimne države Jugoslavije su služila za ulaganje u podelu preostalih komada zemlje, uz pomoć američkih predsednika, britanskih gospodara i njemačkih industrijalaca.

Atlantska brigada je delovala u raznim posredničkim ratovima na Balkanu, a važni pripadnici su joj bili smrtonosne ubice iz inostranstva. Američki zvaničnici u vrhu dobro su ih znali i upravljajući njima vukli su konce na Kosovu i širom Balkana. Jugoslavija je postala prototip, i šablon za delovanje u Avganistanu i Iraku, Arapskom proljeću. Imena Medlin Olbrajt, Haviera Solane, generala Vesli Klarka i drugih spominju se i dalje. U bivšoj Jugoslaviji su prijatelji ključnih igrača u vladama bukvalno planirali da pretvore narode i zemlje u kreditore i investicioni “eldorado”. Priča o tom genocidu u ime demokratije je strašna. Većina naroda sa ovih prostora je vraćena 200 godina unazad u neku vrstu srednjevekovnog života bez nade. Jedini tračak nade za većinu bivših “Jugoslovena” je, sasvim prirodno, EU i NATO savez.

Dok ovo pišem američki, britanski i nemački planeri već uređuju Siriju. Bilo je zločina i genocida s obe strane u sukobima, od Kosova do ostalih ratova na Balkanu. Ali to nije poenta zbog čega sam se fokusirao na ovu katastrofu. Pre svega, nijedan narod bivše Jugoslavije danas nema pravo glasa. Drugo, podela među tim narodima je dovela do smrti ili preseljenja miliona ljudi. Ali moja “fantazija” o Jugoslaviji bi možda mogla da bude iznenađenje. Da zaključim. Jugoslavija je izgrađena na ideji da u njoj Južni Sloveni neće ostati slabi i podeljeni narodi. Ujedinjeni u Jugoslaviju ne bi bili lak plen imperijalističkim namerama, kao što se događa danas.

Činjenica je da je posle Drugog svetskog rata socijalistička Jugoslavija postala neka vrsta evropske priče o uspehu. Između 1960. i 1980. zemlja je imala jednu od najvažnijih stope ekonomskog rasta u svetu, pristojan životni standard, besplatnu zdravstvenu zaštitu i obrazovanje, zagarantovano pravo na posao, jednomesečni plaćeni godišnji odmor, stopu pismenosti od preko 90 posto, i prosečan životni vek od 72 godine. Koliko ja znam, ni jedna od država Balkana danas ne može da sanja ni pola ovog prosperiteta.

Takav napredak je među zapadnim silama izazvao želju da unište Jugoslaviju. Multietničko stanovništvo zemlje je imalo povoljan javni prevoz, stanovanje i komunalije. Neprofitna ekonomija bila je uglavnom u državnom vlasništvu, što nije primer zapadne demokratske ljubavi. U to vreme su od resursa daleko bili Nemačka, Francuska ili Velika Britanija, a bankari Londona i Luksemburga nisu mogli da izvlače milijarde iz socijalističkog sistema. Jugoslavija je morala da umre, a Regan, Buš stariji i mlađi i Klinton su pomogli da se to dogodi.

Politikolog Majkl Parenti, često je govorio o katastrofi u Jugoslaviji. Prema Parentiju, američki cilj je bio da pretvore jugoslavenske narode u regiju Trećeg sveta, a to je moglo da se ostvari samo podelom zemlje koja će onda otvoriti svoje ekonomije korporativnoj eliti i zapadnim bankarima. Po raspadu Jugoslavije zemlje je trebalo da pretvore u nesposobne da prate sopstveni kurs sopstvenog razvoja. Razbijenih ekonomija i prirodnih resursa one su tako potpuno dostupne multinacionalnim korporacijskim eksploatatorima, uključujući i ogromna mineralna bogatstva na Kosovu.